У распаду Југославије нису страдали само држава и народи, већ и језик, првенствено српски. За разлику од других језика, намножених после тог распада, српски језик и писмо и даље су угрожени. Понајвише га угрожавамо ми сами, подастирући га туђим утицајима, негирајући сопствену ћирилицу. Као да смо потпуно несвесни да засецамо по темељу свог идентитета.
Засецају и други, немилице. Најновији пример – јуришање на ћирилицу у Вуковару. Какве ли ироније! У обесном маршу против увођења ћириличних натписа на званичне вуковарске институције хрватски екстремисти свакодневно су, хтели не хтели, морали да пролазе поред сведочанстава давно и дубоко укорењеног српског писма у овом граду.
Није ћирилицу у Вуковар деведесетих донела ЈНА на тенковима, како су ових дана извикивали острашћени екстремисти, већ Срби који су се овде населили и пре доласка Турака. „Српски дом“ – ћириличним словима исписано је и данас на здању подигнутом 1905. године.
Још старија је златна ћирилица на згради велепоседника Алексе Пауновића у центру Вуковара. Недалеко одатле је и зграда Радничког дома. Мада без ћириличних трагова, стари Вуковарци обеју нација и данас је зову „Пауновићев Гранд хотел“, јер то је била њена првобитна намена 1897. када је изграђена.
Нису вуковарски протести ни за јоту променили жељу тамошњих Срба да наставе неговање свог идентитета, али јесу опомена свеколиком српству да престане да се огрешује о свој језик и писмо, ако већ не може да спречи да то чине у Хрватској, Босни и Херцеговини, Црној Гори…
Тим пре што најугледнији наши лингвисти упозоравају да су српски језик и писмо угроженији него икад.
- Ћирилица је наша духовна вертикала, готово подједнака као и Српска православна црква. Одричући се ње, ми поништавамо сами себе – упозорава Милош Ковачевић, доктор лингвистичких наука и редовни професор за савремени српски језик, стилистику, семантику и општу лингвистику.
У односу Хрвата према ћирилици у последњих 150 година, по мишљењу саговорника „Новости“, нема битне разлике. Српско писмо је за њих увек било основни симбол српства и као такво непожељно.
Али, за ниподаштавајући однос Срба у Србији према свом језику и писму, проф. Ковачевић велики део кривице приписује носиоцима петооктобарских промена. Бивша власт, тврди наш саговорник, наметнула је иронијски, самоуништавајући тренд према властитом језику и писму у матичној земљи, уз форсирање језика комуникације – енглеског и немачког.
- Крајњи је тренутак да се освестимо – наглашава Ковачевић. – Морамо најзад да дамо статус националним дисциплинама које имају све нормалне државе. Погледајте како се Французи, Немци, па и Руси односе према свом језику и писму. Неопходно је у нашим школама повећати фонд часова српског језика јер је он недовољан, мањи него број часова било којег националног језика у Европи.
Као веома забрињавајући, проф. Ковачевић истиче податак да Србија данас има велики број универзитетских професора којима је много лакше и једноставније да напишу своју биографију, односно „си-ви“, на енглеском него на српском језику.
- На Филозофском факултету у Београду, где предајем, имамо апсурд да се поједине докторске дисертације бране на енглеско-српском, а професор који води ту дисертацију није изучавао српски, осим можда у основној школи – каже Ковачевић и апелује на државу и Министарство образовања да врате нашем матерњем језику и култури дигнитет.
- Од „Мирослављевог јеванђеља“ до 1945. године све што је написано на српском језику написано је ћирилицом. Пристајући да се тога одрекнемо доведени смо до тога да пристанемо на губитак идентитета – истиче угледни новосадски лингвиста.
На подсећање да последњих година није мањкало политичара и „интелектуалаца“ заступника тезе „не можемо са ћирилицом у Европу“, проф. Петровић каже:
- Најежим се од нелагодности када чујем то образложење! Ми не можемо са ћирилицом у Европу, а Бугари могу. Грци са својим писмом могу.
Бригу о српском језику Матица српска суштински испољава још од свог оснивања 1826. године, па је у оквиру тог концепта, а уз недовољну подршку државе, најстарија српска институција објавила „Правопис српскога језика“ (1993) и једнотомни „Речник српскога језика (2007).
- Од ове године кренућемо одлучније у концептуално заснивање одавно планираног Вишетомног речника српскога језика, као српске стандардизоване верзије некадашњег шестотомника – најављује Станић. – Истовремено, ове године светлост дана треба да угледа и „Нормативна граматика српскога језика“.
Све то, закључује председник Матице српске, представља основу за сачињавање стручно утемељене, национално одговорне и реално оствариве језичке политике какву, као културна и државна заједница, још увек нисмо јасно дефинисали.
Новосадски договор
У Матици српској 1954. године потписан је Новосадски договор о српскохрватском као једном језику. То је, по мишљењу лингвисте Драгољуба Петровића, најкрупнији ударац који смо ми Срби задали нашем језику.
- Новосадски договор је усвојен у комитету, само је потписан у Матици. Направљен је тако да се каже да су српски и хрватски језик равноправни и да су им равноправни ћирилица и латиница.
Некоме је било стало да српски језик тада посече по темељу, и то је учињено Новосадским договором. Чак су и закључци тог договора формулисани латиницом, испод ћириличног меморандума Матице српске – присећа се Петровић.
Множимо се дељењем
- Угроженост српског језика – упозорава проф. Ковачевић – никада није била већа. Данас имамо ситуацију са српским језиком сличну колатералној штети у ратним бомбардовањима. Мимо свих других језика, на статус српског језика примењују се критеријуми који не важе за француски, енглески или шпански… Нигде на кугли земаљској не постоји пример да се један језик толико множи дељењем, односно преименовањем. Ако у Црној Гори преименујете српски језик у црногорски, истовремено сте и Његоша преименовали у црногорског писца. Слично је и у Босни, а резултат је да онда немате тамо ни српског народа, ни српског језика.
Ј. Симић
