Видовдан у Раваници / Православие.Ru

Поводом Видовдана, великог српског празника, када православни верници обележавају, дан српског страдања од стране турске империје 1389. године, свечану литургију у манастиру Раваници код села Сење, служио је његово преосвештенство владика Браничевски Игњатије.

Од ране зоре велики број верника се сјатио са свих страна да на овај празник буде уз мошти Светога кнеза српскога Лазара које почивају у овој његовој задужбини. Велики број свештеника и свештеномонаха је саслуживао владици Игњатију, док је појање хорова употпуњивало литургијску свечаност. Крај кивота Светога кнеза Лазара смењивали су се верници, целивали мошти, и кивот у којем се мошти налазе и молили свеца за спасење дома, рода, отаџбине, за коју је и сам Свети Кнез свој живот положио изговарајући последње речи, нама данас дате као аманет: ,, Није важно колика сила испред мене стоји , већ је важно колику светињу ја браним!“ Или оне речи изговорене, пред полазак у Бој на Косово са вером да је ,, земаљско за малена царство, а небеско увјек и довјека!“.

Његова клетва и његова молитва су данас пут којим сваки прави Србин ходи, и једино тако своју земљу одбранити може. И сви они који су се на Видовдан окупили крај моштију његових, верују у то Небеско Царство које је увек и довека. У празничној беседи владика Игњатије је честитао славу игуманији манастира Раванице Марији, свим верницима и славарима и између осталог рекао:
-Чули смо у данашњем Јеванђељу да Господ поручује и говори својим ученицима да љубе једни друге и да ће само тако имати живот вечни. Љубав, драга браћо и сестре, значи заједницу са другим и то је једини начин постојања на који можемо да се спасемо. На крају по учењу нашем, како су нам свети оци и апостоли открили, објаснили, наш Бог је Бог љубави. Господ је ради љубави дошао. Та љубав, није то љубав одозго ,,Бог нас гледа с небеса, па ето тако нас воли“, него Љубав Божја је управо то да је он сишао и сјединио се са нама, дакле опет љубав показује на заједницу, на најприснију заједницу са другим. Ове дане славимо и силазак Светога Духа на апостоле. Дух Свети, драга браћо и сестре, по учењу Св.апостола Павла, је Дух заједнице. Он нас сједињује са Христом и сједињује једне са другим и тако Дух гради уствари Цркву, и тамо где је Дух, тамо је заједница. И зато су свети оци имали то као највеће благо и онај највећи циљ, а то је заједница, јединство цркве. Наша вера је заједница и никад, нико не може сам да верује у Бога, ако не љуби ближње, нема вере у себе. Љубав је с друге стране истинска љубав жртве и управо је такву жртву поднео и Свети великомученик кнез Лазар и сви они мученици који су страдали, јер он у ствари на тај начин показује љубав према другоме, дакле воли другога и даје живот свој за другога и то је једина истинска љубав. Јер ако кажемо да волимо другога кад дође страшни час, а нисмо у стању да за њега жртвујемо живот свој, него се измакнемо, тада смо га слагали, тада смо у ствари волели само себе. Управо је то Господ показао, зато његова љубав иде са жртвом зато што је то једина истинска љубав и зато у ствари мучеништво као посредовање истини, будући да је Он први мученик, је увек у Цркви било мерило светитељства. Свети у Цркви су били само мученици, зато што су у ствари једино они истинску љубав имали. Али, касније, свако светитељство се управо тако рачунало, основа светитељства је љубав према другоме. Али оно што их чини светитељима је да су они ипак себе жртвовали за другог, као што је то учинио Свети кнез Лазар. Ово посебно треба нагласити данас. Данас имамо супротно, данас имамо много побожних људи, који заиста верују, религијски су, али тешко пристају на заједницу са другим.

Зато што данашња цивилизација је опасна по цркву, и ако она на први поглед нас и не гони, и као некад да ставља у тамнице хришћане или да прогони, али данашња цивилизација управо пројављује ту индивидуалност говорећи да не треба други, мени не треба други, довољан сам сам себи. А из тога потиче атеизам, јер ако не треба други, јер си сам себи довољан, тада ти ни Бог не треба, јер је Бог други исто тако. Ето видите зашто је наша цивилизација породила атеизам, не зато што људи не знају да постоји Бог, или живе на овај или онај начин, него управо што никога није брига за другога или чак једва чекају да тај други нешто сагреши, погреши, да би могли да имају изговор да неће са њим. Тако да ми данас нисмо у стању ни пријатеља да волимо, а камоли непријатеља. Него и на пријатеља ми смишљамо различите клевете и то дајемо кроз те интернете и мислимо да смо велику ствар учинили. Ја сам одавно говорио компјутери и интернет ће уништити цивилизацију, уништити живот, зато што компјутер и интернет вас осамљују они уствари дају једну слику ђавољу, да сте ви са неким заједница, а ви у ствари нисте ни с ким у заједници, ви сте сами за себе. Ви имате преко пута самог себе, а лажна слика је слика да имате другога и да са њим разговарате. Зато је потребно да се ми саберемо у дан недељни, ако желимо да се молимо Богу. Зашто су хришћани од првог момента сабирали се заједно иако је то било опасно? Ниједан хришћанин не би пострадао да се крио у кући и да је он само исповедао веру у души својој. Они су убијани зато што су долазили на сабрање, на литургију и ту су их хватали војници и сви они који су их у то време гонили. Али, нису они одустали и рекли ,,па чекај ја могу да се сам молим у кући, него да ме ови виде и да ме убију“.

Знали су да без сабрања нема Господа. А то, ако читамо у Светом писму, видећемо ако мало отворимо очи, да се Васкрсли Господ јавља својим ученицима, апостолима само на литургији, кад су сабрани сви. Тако и почиње ,,у дан онај кад беху сви сабрани на оном месту, дође Господ, међу њима стаде и рече мир вам!“. Увек се Господ јавља само у заједници литургијској и то не заборавите, драга браћо и сестре, да је заједница са другим неопходна, ако желимо да имамо вечни живот. Бог може много тога да учини за нас, он је свемогућ. Али не може да нас натера да волимо. То је ствар нашег избора, то је ствар наше слободе. Али управо то је и почетак и крај, Алфа и Омега наше вере и нашега спасења. Нека Господ благослови ово наше сабрање молитвама Светога великомученика кнеза Лазара и свих мученика, који су нам својим мучеништвом показали да је жртва за другога љубав и једини пут спасења, а Господу нашем нека је слава и хвала у векове векове, амин.“

Владика Игњатије је освештао и славске колаче,а испред цркве обављен је и помен свим пострадалим православним хришћанима од Косовског боја до данашњега дана. У препуној порти, на лицима многих окупљених могле су се видети сузе, док је одјекивала молитва за упокојене, и уздизала се до врхова Кучајских планина, и још даље до Косова ,, Со Свјатими упокој, Христе души раб Твојих, идјеже њест бољезан, ни печал, ни воздиханије, но жизањ бесконечнаја.“
Сестринство манастира Раванице је у манастирској трпезарији припремило за све трпезу љубави, а за оне који су желели, читана је молитва и акатист Светоме великомученику српском кнезу Лазару, крај кивота са моштима овога светитеља.