У Посланици светог апостола Павла Римљанима стоје занимљиве речи: «А ваша се послушност разгласи свуда. Зато се радујем због вас; али хоћу да сте ви мудри за добро, а безазлени за зло». О каквој се мудрости ради? Зар је за чињење добра неопходно ишта друго, осим жарке жеље да се оно учини?
Можда нас апостол унапред упозорава на лажно добро, ког је у свету знатно више него фалсификованог новца. Тако, на пример, постоји пракса чињења милосрђа с циљем ослобађања од пореза. У неким ресторанима постоји специјална понуда: једући одређени хамбургер, чија је цена намерно преувеличана, жртвујете извесну суму фонду за помоћ деци. Може ли се чистог срца овде говорити о добру? Да није, можда, то посебна медицинска техника побољшавања варења хране? Та, још је од професора Преображењског из «Пасјег срца» познато да расположење у ком човек узима храну утиче на метаболизам.
 |
Учинити добро није тако једноставно као замислити га. У Јеванђељу по Матеју стоје Христове речи које указују на то да зло настаје веома лако – човеку је довољно да га пожели: «Чули сте како је казано старима: Не чини прељубу. А ја вам кажем да сваки који погледа на жену са жељом за њом, већ је учинио прељубу са њом у срцу своме». Али нигде није речено супротно: «Онај који је одушевљен подвигом праведника, сам је већ учинио подвиг». Да би настало добро, за разлику од зла, потребна је жртва: «И седе Исус према храмовној благајни и гледаше како народ меће новце у њу. И многи богати метаху много. И дошавши једна сиромашна удовица метну две лепте, које чине један кодрант.И дозвавши ученике своје рече им: - Заиста вам кажем: ова сиромашна удовица метну више од свих који мећу у храмовну благајну. Јер сви метнуше од сувишка свога; а она од сиротиње своје метну све што имаше, сву имовину своју».
Добро се не дешава тамо где нема особене драматуршке логике љубави. Једна ствар је скинути са стомака вишак сала, а друга «положити стомак за своје пријатеље» (руска изрека, прим.прев). Дајући сувишно, ми не чинимо жртву. Није случајно речено у Јеванђељу да су две лепте сва имовина удовичина. Дајући их, она пристаје на страдање. Једино се по тој цени у свету дешава истинско добро.
Те ситне услуге, које ми по навици означавамо звучним именом добра, нису ништа друго до «стицање пријатеља неправедним путем». У Јеванђељу по Луци постоји прича о неправедном управитељу, кога је господар хтео отпустити. Желећи да осигура своју будућност, овај се лукаво обезбедио наклоношћу дужника свог домаћина, коју је стекао вративши им признанице о дуговању. «И ја вама кажем: начините себи пријатеље богатством неправедним, да би вас кад осиромашите примили у вечна обиталишта».
Било шта да човек даје људима – осим онога што га избавља од бола и смрти – он, по старом, иде «путем неправедним», враћајући у свет он што му не припада. Све чиме човек располаже, укључујући и његове личне снаге и способности, јесте дар од Бога. Дати то значи дати не-своје. Потпуно својим човек може сматрати само оно што га отима од бола и смрти. Само дајући то може се чинити истинско добро.
Међу циницима је распрострањен афоризам: «Ко чини зло, не испашта - само се за добро мора испаштати». И у том има истине: сигуран знак да ти је пошло за руком да нешто добро учиниш јесте то што се зло побунило и ударцем обрушило на тебе. И обрнуто: ако ти у животу све иде од руке - то је сумњиво. Зашто ђаво не омета? Може бити да си ти већ одавно с њим, а тога једноставно ниси свестан?
Зло се, за разлику од добра, не искушава страдањем, зато што оно без сумње не може бити квалитетно. Зато се жиг ставља на злато, а не на џак са ђубривом. Зло се чини лакше и заобилази етапу егзистенцијалне процене, јер оно нема карата. Каратима процењују брилијанте, стакло примају «на кило». Егзистенцијална процена добра је страдање које си за њега спреман да претрпиш. Зато, ако хоћеш да чиниш добро, буди спреман да пажљиво процениш: колико карата «вуче» твоје добро?
Треба се сетити ранохришћанских мученика. Житија светих сведоче о томе да су неки од њих намерно провоцирали гонитеље, тражећи мучеништво. Зашто? Очито, није било виртуелног, умног хришћанства. Њихов кредо: ако се за нас Христос распео, зар не треба и ми да се распнемо за њега? Таква вера је тражила дела ради достизања савршенства. Зато су они јавно изјављивали да не признају друге богове, газили турске фесове у присуству султана. Имајући благо, они су желели да знају и објављују његову вредност у каратима бола. Насупрот њима, ми, савремени хришћани, у већини случајева тражимо удобност вере и бринемо о својим «религиозним правима», не примећујући да смо готово у потпуности усвојили језик овог света.
Имајућу у виду да добро без бола не бива, сачувајмо, у крајњем случају, једну хришћанску врлину – трезвеност. Јер, колико често савест oлако заведемо осмехом поклоњеним из навике и смерно обореним погледом. Како је лако убројати себе у свете, олакшавши џеп од ситниша поред убоге старице. Каква осећања може изазвати благочестиви разговор у кругу пријатеља из парохије! Али истину о нама може рећи само бол учињеног при нашем учешћу у добру – трагичног и достојанственог.
