Литургијом и резањем славских колача, у препуној цркви Светог Николе у Приштини обележена је храмовна слава. Литургију је служио отац Иларион, игуман манастира Драганац уз саслужење приштинских свештеника Дарка Маринковића и Стева Митрића.
У беседи након литургије отац Иларион је казао да је васкрсење Христово сила која помаже људима да живе у овим тешким временима и сила која је одржала Србе у Приштини.
“Без вере у васкрслога Христа они не би могли тако нешто да учине, без вере у васкрслога Христа не би се наши манастири обнављали на Косову и Метохији баш у време највећега страдања. Без вере у васкрсење Господа Христа којег сада прослављамо не би могли један дан да проживимо”, казао је отац Иларион истакавши да је љубав Божја велика и да је ту љубав у себи носио и отац Николај чији спомен данас вршимо, односно подсећамо се на дан преноса његових моштију из града Мире у области Ликији у Малој Азији, у град Бари где његове мошти и данас почивају и чудотворе.
Литургији у цркви Св. Николе, која је страдала у мартовском погрому, а потом шест година касније демично обновљена, присуствовало је око 200 верника који су ту дошли из околних села, али и расељени Приштевци из разних места широм Србије.
Зоран Плећаш као расељено лице живи у Београду. У свој родни град долази када се обележава храмовна слава и кад су Задушнице. Он каже да је град у коме је некада живео данас изгубио душу.
“Стара Приштина, старе грађевине су уништене, не само у центру града, него и у споредним улицама по којима смо се ми као деца играли кликера и разних других игара. Ту су сада неки велики стамбени објекти и овај град је чини ми се постао једна велика спаваоница. Хвала Богу да је бар црква обновљена и она нам враћа сећања на Приштину у којој смо живели, у којој су нам се деца родила, крстила, школовала…”, казао је Плећаш.
Загорка Павловић, представница Кола српских сестара које је више пута помагало цркву у Приштини, истакла је да је сваки пут када овде дође обузму неописива осећања.
“Сваки пут кад дођемо у ову светињу неизмерно се радујемо и обузима нас радост управо због тога што смо сви ми крштени у овој цркви. Сва наша окупљања и све наше радости некада су биле у овој цркви и у порти ове цркве, а данас овде налазимо неке људе које уопште не познајемо. Ти људи су пре времена остарили, њих туга бије и њихова сва радост је отишла управо са нама који смо се одавде иселили, а наша је велика жеља да се сви ми вратимо”, рекла је она.
Након литургије и литије пререзан је славски колач. Овогодишњи домаћин славе, Жарко Јоксимовић истакао је да му је посебна част да је домаћин славе у храму у коме је некада крштен и у коме је пре само месец дана крстио и свог унука.
“Данас смо се овде окупили у поприличном броју. Памтимо време кад се овде толико тешко живело, готово да је било забрањено дисање. Данас имам осећај да се лакше дише, због тога што су ту и људи који су некада овде живели. Надам се да ћемо их охрабрити да се поново врате у свој град”, казао је Јоксимовић који је део колача предао Саши Ђокићу из Чаглавице, наредном домаћину славе.
Домаћини славе, породица Јоксимовић, припремили су послужење за све присутне, а свечаност је својом песмом увеличала и уметница Снежана Ђердан, која је запевала у препуној црквеној порти.
