Изложба “Никола Краснов и пројекат обнове Његошеве капеле на Ловћену“ отворена је на празник Светог апостола и јеванђелисте Марка, уторак 8. маја 2013, у оквиру културно-духовне светковине “Дани Светог Василија Острошког“ која се одржава у Никшићу.
Програм овогодишње манифестације која, иначе, слави Светог Оца нашег Василија Острошког Чудотворца, посвећен је обиљежавању јубилеја – 200 година рођења нашег највећег пјесника Петра II Петровића Његоша. Тим поводом Епархија будимљанско-никшићка и Црквена општина Никшић, уз суорганизацију Голијског сабора културе, уприличили су у Црквено-народном дому занимљиву и веома значајну изложбу под називом „Никола Краснов и пројекат обнове Његошеве капеле на Ловћену“.
Сабрање је благословио Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије. Поздрављајући ријечима добродошлице г. Драгомира Ацовића, аутора изложбе, г. Веселина Драшковића, предсједника Удружења “Кнез Мирослав“ из Београда и г. Воја Миловановића, протонеимара храма Светог Саве на Врачару, који су заједно радили на овој изложби.
 |
“Надам се да ће нас све ово што ћемо вечерас видјети и чути, да ће нас то подсјетити на Његошево дјело, на Његошеву мисао, на Његошево завјештање, да ће нас подсјетити на наше страдање, на Косово и да ће нас надахнути косовском мишљу и косовским наданућем“.
“Надам се да ће ово бити и повод да се штампа једна опширна, лијепа и живописна монографија о Ловћенској капели, цркви мученици, цркви која је и наш знак и која се, заправо, на небо вазнијела и преко које се излива Божији благослов на све нас“, казао је Преосвећени владика Јоаникије.
Публици се кратко обратио и Веселин Драшковић, предсједник Удружења “Кнез Мирослав“, које је пружило помоћ у организовању поставке.
Поставка се састоји из више цјелина, представљајући, свака на свој начин, живот и дјело архитекте Николаја Краснова, његове скице и цртеже Ловћенске капеле, коју је реконструисао 1925, по налогу краља Александра Карађорђевића, унука црногорског краља и господара Николе I Петровића, након што је Аустрија порушила у току Првог свјетског рата.
Његошева капела није била поштеђена ни током Другог свјетског рата, а ни касније, јер је била симбол свега оног што је српско. Ипак, њено рушење до темеља није било дјело странаца. 1968. године Општинска скупштина Цетиња донијела је одлуку о подизању Његошевог маузолеја на Ловћену, по пројекту Ивана Мештровића. 1969. Завод за заштиту споменика СРЦГ дао је одобрење Општини Цетиње да „измјести“ Капелу. Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве није био сагласан са одлуком да се Његошева задужбина, посвећена Светом Петру Цетињском сруши, поредећи такав чин са рушењем Капеле у вријеме аустријске окупације. Светограђе је ипак услиједило и Његошева завјетна Капела порушена је до темеља. Од 1974. године на њеном мјесту се налази Мештровићев маузолеј, по Меши Селимовићу – “фараонска гробница“.
 |
“Мислим да сам дужан да вам кажем неке речи о Николају Краснову, не као човеку и ствараоцу који је био већи од Његоша или Ловћена или Ловћенске капеле, него као о човеку који је посредовао да се Ловћенска капела први пут врати и коме дугујемо велику захвалност за то што је, делајући међу нама, оставио траг, оставио сећање и оставио опомену да гледамо шта чинимо“.
“Када је 1919. године Николај Краснов напуштао отаџбину помахниталим градитељима новог света чинило се да могу без свакога осим без себе! Нису трепнули, нису се осврнули када је из Русије отишла благодатна и животворна крв њених стваралаца, када се дух помешао са блатом, када је људско битисање поистовећено са издајом, а мржња проглашена нафором! Огрезли у самима себи, своје су незнање прогласили откровењем, своје отпадништво од Бога законом, своју мизерију идеалом постојања, своју тупост мером сваког знања! Они без којих је Русија тада остала, разишли су се по свету готово без ичега, осим неугасле искре духа једног великог народа, једне велике цивилизације и једног доба које је било кадро да поправљајући себе поправља свет. Та је искра обасјала израњављени свет на крају великог и првог од светских ратова, цветајући и распламсавајући се далеко од огњишта. За чудо, оно што је остало у опустелој Царевини и ништа плоднијој држави совјета носило је у себи довољно снаге да се преживи непојамно, и да се обнови као сам живот после дуге и самртне зиме! Један од стваралаца који су били приморани да напусте свој дом, Николај Краснов, окупио нас је вечерас овде, у Никшићу, да нас подсети да је захвалност један од великих дарова којим нас је Творац наградио и да се одрицањем од захвалности примамљивост заборава претвара у мрачно предсказање будућности. Ми смо овде јер одбијамо да будемо незахвални!“
“Пре годину дана, аутори ове изложбе покренули су идеју да се у три манифестације подсетимо дела и личности Николаја Краснова. Те три манифестације посвећене су његовим пројектима за Краљевски двор на Дедињу у Београду, за обнову Његошеве капеле на Ловћену, и за довршење и уређење задужбинске цркве Светог Георгија на Опленцу, у Тополи. Дакле, три различита пројекта за истог наручиоца, три разнородне и јединствене теме, три дела каква један архитекта за живота може да такне само ако га је Бог мило погледао, и ако се Свевишњем допало оно што је видео!“
“Желим, прво, да кажем неколико речи о личности Николе Краснова као архитекте, сликара и вајара! После неколико деценија случајног и намерног мука, у новије време пажња стручне и лаичке јавности све се чешће бави делом овог великог ствараоца, архитектонског полихистора и велемајстора струке која захвата читав хоризонт људске свести, од идеје до заната, од филозофије до трговине, од математике до боја и звука, од физике до чула. Недавно смо, захваљујући Гордани Гордић, имали прилику да видимо како је Краснов оплеменио унутрашњост зграде Дома народне скупштине, и то је – можда – добар повод да се подсетимо на једну околност коју би ваљало имати на уму када говоримо о овој изложби. Краснов је пре свега творац духа објеката на којима је радио! Било да их је стварао од почетка, од идеје и темеља, било да је наступао тек онда када је главни архитектонско-грађевински део пројекта већ био дефинисан или изведен. Ово друго, иначе, јесте ситуација коју сваки архитекта, генијалан или тривијалан, мрзи из дубине душе; аутор архитектонског решења се осећа изданим, аутор унутрашњег уређења се осећа спутаним! И један и други верују да им је нанета кривда, често с правом! Случај Краснова је еклатантан по томе што објекте које је довршавао ми данас тешко да уопште можемо замислити без његових решења и интервенција. Његови ентеријери су тако дубоко и суштински срасли са објектом, са инвеститоровом личношћу, са функцијом и уникатношћу амбијента, да се не дају никаквом силом, ни стваралачком ни рушитељском, раздвојити, супституисати или парафразирати! Ко уништи његов ентеријер, може без велике гриже савести одмах да уништи и остатак објекта; ретко ко ће то уопште и приметити!“
 |
“Потом, ради се о архитекти и инжењеру који је био значајан иноватор у познавању и примени нових материјала и технологија. Иако царски, потом краљевски, архитекта, Краснов није арчио средства својих инвеститора. Штедео је где се могло да би остварио оно без чега се није могло! Од свог првог великог резиденцијалног пројекта, дворца Ђулбер, и проналажења ефикасне замене за скупе декоративне плочице машта није посустајала, и радознали посетиоци и данас немају мало муке да установе шта је по природи материјал од кога је Краснов створио поједине елементе ентеријера по коме се крећу“.
“Даље, Краснов је био велики познавалац области која је, у време када се он образовао, била неизоставни и самооправдавајући елемент владања уметношћу архитектуре, а у међувремену је постала сувишна, озлоглашена и презрена. Ради се о уметничком стилу, о односу духа времена и духа ванвременог, о свести да се архитектура, као и многе друге области људског искуства и духа, не могу механички, идеолошки и политикантски условљавати и нормирати, а да то не остави последице и на онај домен у коме архитектура није само последица, већ и сцена живота, и амбијент који креира однос према постојању, наслеђу, традицији и идентификацији цивилизацијског оквира коме припадамо, желимо да припадамо, или тврдимо да смо његови аутори!“
“Краснов је био велики цртач! То доба није знало за благослове и проклетства рачунарског пројектовања, цртања и симулирања. У то време знати нацртати оно што желите да створите било је не само предуслов, него и посебан дар на коме су вам били захвални сви. И инвеститор, и извођач, и произвођач, и сарадник, и радозналац било кога соја. На овој изложби указује се могућност да погледате не само знање, машту и стваралачки потенцијал, већ и уметнички акумен, владање линијом, волуменом, сенком и пропорцијама које превазилазе стандарде струке.“
“Најзад, иако не на последњем месту, дужни смо да поменемо Николу Краснова и по нечему што је данас готово непојмљиво, а то је суштинско разумевање функције архитектуре као привилеговане сцене на којој се одвија сублимна драма. Знам из искуства да је један од нерешивих проблема архитектонске струке разумевање синкретизма као важног сегмента градитељске уметности. Без тог разумевања никоме није пошло за руком да сагради катедралу или двор! Принцип комбиновања различитих искустава прохујалих времена са технолошким развојем и мутацијама естетских норми није стручна мана већ посебан дар! Појам двора или катедрале можете дефинисати функционално, али не и естетски или амбијентално! Када станете пред двор или катедралу, ви знате тачно пред чим стојите, иако вам нико није ништа претходно објаснио; када уђете у двор или катедралу, ви знате да сте ушли у средину којом се не управља, него која управља онима који у њој бораве, ништа мање од оних који у њу улазе! То разумевање је поседовао Никола Краснов, зато и данас када станете пред његову кућу, или уђете у њу, одмах знате да ли у њој борави неко ко је тога достојан, или неко или нешто што никада неће моћи да буде део те приче, да ли је у питању градитељ или освајач, институција или узурпатор, дух светлости или слуга таме.“
 |
“Радећи по налогу краља Александра, а у славу Његошеву, Краснов је сам себи ископао јаму заборава међу незахвалним потомцима, и уздигао се још више међу онима који знају да разликују истинско дело од маркетиншког стваралаштва! Ова изложба, скромна по могућностима и средствима, настоји да подсети на неколико момената које никада не треба губити из вида ако се размишља или говори о Владичиној цркви и гробници. Ловћен је горостасан споменик сам по себи, и сваки покушај да се надгради безумна је и детињаста амбиција недораслих. Сам је Владика дефинисао своје почивалиште, као јерарх, као земаљски кнез, као кнез песника, као песник кнежева, као човек и као патник! Краснов је овде зауздао своју стваралачку енергију, трудећи се да обнови и упристоји оно што је било и што јесте спомен само оном који ту почива и његовом генију и вери. Сам Његош је својом црквом посвећеном сопственом светом претходнику и Господу на небесима изнад Црне Горе, понудио свој принос Његовом олтару. Сигурном руком, беспрекорним укусом, знањем и искуством, Краснов је својим архитектонским рукописом забележио форензички налаз о повредама које је Црква задобила од “ослободилаца“ 1916, и у неколико потеза прописао и приписао лек за њено оздрављење. Ловћен није дирао! Његово часно и стручно беспрекорно дело, на жалост, није преживело. Страдало је као колатерална жртва мржње усмерене ка Његошу као паладијуму српства, ка краљу Александру као парадигми свега онога што његови рушитељи и убице нису били, као проста физичка сметња ка остварењу оног идеала који су представљали Саркотић фон Ловћен и Тролман фон Ловћенберг, најзад – као доказ да је Бог мртав!“
“Аутори изложбе нису ни хтели ни могли да надмаше оне који су о Његошу и Капели на Ловћену написали и изрекли све што је била чиста и непатворена истина, пре свега ту стављам др Љубомира Дурковића-Јакшића и уреднике славног двоброја часописа Уметност.“
 |
“На крају, дужан сам да поменем нека од имена оних
који су приредили ову изложбу. То су, пре свега, Гордана
Гордић, велики зналац Красновљевог опуса, Викторија
Камилић и Биљана Црвенковић, историчари уметности,
директори и особље Архива Југославије и Архива Србије, као
и архитекта Александар Леко, који чувају део Красновљевог
наслеђа, проф. др Војислав Миловановић, проф. др Веско
Драшковић, чланови Друштва Кнез Мирослав и, пре и изнад
свих, Преосвећени Господин Јоаникије, православни Епископ
будимљанско-никшићки.“
Христос Васкрсе, браћо и господо!
