Задушнице, дан сећања на све упокојене, у Ораховцу су започеле литургијом у цркви Успења Пресвете Богородице коју је служио парох ораховачки јереј Срђан Јеринић. Окупљени у цркви су се, помињањем имена упокојених у молитви, сетили свих православних хришћана који су напустили овај свет: владара, свештеника, монаха, блиских сродника, младих, старих па и оних чија имена само Господ зна. Жене су припремиле кувано жито и донеле га у цркву, као симбол смртног тела и бесмртне душе у Царству Небеском. Свештеник је вином, које симболише крв Христову, прелио сва принета жита. После молитве и паљења свећа у цркви један број верника је изашао на гробље у црквеној порти, где се Срби сахрањују последњих тринаест година, а остали су са свештеником, организовано, изашли на старо Православно гробље где су се ораховачки Срби сахрањивали до 1999. године. Од тада се на ово гробље излази само на Задушнице
После
помена на гробљу који је свештеник обавио, верници су
пожурили да запале свеће на гробовима ближњих и да се
и тамо помоле за покој њихових душа. На гробљу су
готово сви споменици порушени, поломљени, на многима
су исписани графити, неки гробови су разорени или се
не разазнаје да ли је уопште ту неко сахрањен. Осим
туге која је присутна сваки пут када посећују гробове
ближњих, ова туга која је испунила посетиоце
ораховачког гробља је још већа због сазнања да и
мртви Срби злобницима сметају и да их свакодневним
скрнављењима гробова изнова убијају. Но
сигурно су се њихове душе на Небесима зарадовале
мирису тамјана и светлости свећа које су на гробовима
запаљене, да се бар на тренутак злоба непријатељски
расположених комшија занемари. И како рече отац
Срђан:
- Наше је да се молимо да њихове душе пронађу спокој у Царству Небескоме, ако већ не можемо да спречимо да им овде, на земљи, гробове скрнаве!“
На
једном гробу затекосмо старог Анђелка Станковића. Са
торбом у руци, иако слабог здравља дошао је да посети
гроб своје супруге Станојке, родитеља и осталих
рођака Станковића. Њихови су гробови на брдашцу у
близини пута, а ту су и гробови породица Симић,
Кујунџић, Моравчевић.
-Ево овде је читав само један споменик, породице Кујунџић, али су и ту почели да скидају металну ограду. Ови споменици други су још пре неколико година срушени. Док сам жив, и док могу, ја ове гробове нећу да оставим - каже деда Ђека. Иако су споменике порушили у земљи су кости мојих најближих, и моја је обавеза да дођем и да им запалим свећу!
До порушене капеле, као и много пута раније, бачен
угинули пас и смрад од распадања се ширио около. Мало
даље на другом делу гробља, у пластичним врећама
остављено смеће, по гробовима расуте кости крупне
стоке измешане са балегом.
Док се са свих страна уздижу високе лепе породичне куће друговерих комшија, из којих је допирала гласна музика, српско гробље из године у годину све више губи свој некадашњи изглед. Ако се у скорије време ништа не предузме, неће се моћи ни разазнати да је некада ту било гробље.
