Архимандрит Тихон (Шевкунов): «Најдубљи утисак на мене је у последње време оставила кинеска омладина која тежи ка вери» / Православие.Ru

Ујесен ове године хор Сретенског манастира је ишао на велико 20-дневно путовање по православним парохијама САД. И ова турнеја се завршила... – у Кини, где је хор позван да одржи концерте. Без обзира на то што Поднебесна буквално на сваком кораку подсећа становнике Русије на себе, још увек за нас остаје загонетна и не баш схватљива земља, дивна и задивљујућа. Намесник Сретенског манастира архимандрит Тихон (Шевкунов) је поделио с нама своје утиске о Кини.

Пекин. Запретный город

– Оче Тихоне, у години која је на измаку, с хором Сретенског манастира сте обишли Кину. Како је то могло да се деси, имајући у виду сложен однос кинеских власти према Православној Цркви?

– Манастирски хор је неочекивано за нас у Кину позвао господин Јулонг, човек који је веома познат у овој земљи – руководилац Међународног Пекиншког музичког фестивала на којем учествују најпознатији симфонијски оркестри, хорови и солисти.

У току прелиминарних преговора посебно смо истакли да је Сретенски хор пре свега црквени и православни. Делатност Православне Цркве у Кини је званично ограничена већ дуги низ деценија и зато смо се, морам признати, веома зачудили томе што је човек близак самом врху кинеске власти, који одлично зна да смо православци, позвао управо нас. Међутим, организациони комитет фестивала је потврдио: да, позива се хор руског православног манастира. Упозорили смо на то да у програм намеравамо да уврстимо и духовне песме. Организациони комитет је у одговор на то предложио да један концерт одржимо певајући црквене песме, а други – ремек-дела хорске световне уметности. Пристали смо.

Православна богослужења се у Кини обављају само на територији Руске амбасаде. Ту, нажалост, није дозвољен приступ држављанима КНР, чак ни малобројним православцима. Тако да су управо на наступима нашег хора Кинези практично први пут за много година могли да чују православно појање.

Выступление хора Сретенского монастыря в Китае

Интересовање је било искрено. Кинези су веома музикалан народ и захвални слушаоци. Било је много омладине. Дошло је и много људи зрелог узраста, који се сећају још времена Совјетског Савеза; у сали је било много професионалних извођача и музичких критичара. Један од концерата је био на специјалном месту – у Забрањеном граду: тако се зове огроман комплекс двораца кинеских императора. Наступи хора су праћени највишим оценама слушалаца и критичара.

– Да ли сте имали могућности да прошетате Пекингом?

– Пекинг је необично занимљив град. У њему су још сачувана малобројна старинска здања. Међутим, град је углавном поново изграђен. Модеран, са широким аутострадама и огромним новим зградама. Импресивна реконструкција је изведена пре Олимпијаде. Многи данас о томе пишу и говоре с одушевљењем.

Пекин

– Међутим, судећи по свему, то уопште није оно што вас је посебно изненадило у Кини?

– Погодили сте. То није моје прво путовање у ову земљу. За три године, након последњег путовања, заиста се много тога изузетно много променило. Судећи по свему, порастао је и стандард овог народа који броји милијарду и по. Међутим, није то главно.

Највише ме је запањило оно што сам најмање очекивао да ћу видети: процват хришћанства у Кини.

Пре неколико година, а и пре овогодишњег путовања, многи су ми понављали да Кинези у својој огромној већини једноставно нису у стању да схвате хришћанство. Наводно, они не да нису религиозни, већ скоро као да су од природе потпуно неспособни да схвате било шта духовно, пошто су максимално материјалистички оријентисани. А према вери – а Православљу посебно – односе се толико равнодушно и хладно да је и разговарати с њима о томе – потпуно бескорисна ствар.

На моје огромно чуђење, и морам признати, ништа мању радост, испоставило се да ствари стоје управо супротно.

Да, вероватно у Кини, како се прича, постоји култ новца и материјалног успеха – није моје да судим. И прагматичног Кинеза је већ одавно свима позната. Међутим, оно с чим сам имао прилике да се сретнем у току овог путовања је на мене ипак оставило један од најјачих утисака у последње време.

Почело је од тога што су са мном пожелели да се упознају Кинези, који се називају хришћанима: неко од њих је прочитао књигу „Несвети свети“ на енглеском. Искрено говорећи, ови моји нови познаници ни сами нису могли да одреде којој конфесијиј припадају: они једноставно читају Јеванђеље, верују у Господа Исуса Христа, моле Му се, чврсто и упорно сматрају себе хришћанима. Неки од њих уопште нису крштени, неки су крштени код протестаната, неки код католика... Православаца међу њима нема, опет због једноставног разлога који смо поменули на почетку разговора.

Али какву искрену веру имају ови хришћани! Позвали су ме у своју кућу, у стан, који се налази у једној новој згради у предграђу Пекинга. Судећи по свему, они се тамо, у Кини, окупљају и моле по кућама као, ако хоћете, у прво време хришћанства или као још сасвим недавно у Русији. И то је необично дирљиво. И заиста, веома подсећа на седамдесете-осамдесете године у Москви кад се верујућа омладина окупљала да се помоли, да прочита акатист, да пожури да размени хришћанске књиге које су тада биле ретке, да поразговара... Данас сам у Кини срео исто тако чист и светао дух неофитства... И таквих „домаћих цркава“, како неки тврде, има огромно мноштво по целој Кини.

Младе људе који се занимају за веру углавном проналазе и воде ка вери протестанти-педесетници и католици. Они се, поштено говорећи, прилично храбро тамо подвизавају.

– Да ли је њихова делатост такође забрањена?

– Њихова мисија је понекад веома сложена, али за разлику од православне, није забрањена.

Наравно, за нас је начин деловања протестаната у најмању руку необичан. Они кажу: „Идемо да славимо Христа!“ И с гитаром у руци иду у парк. Имамо представу о томе шта су протестантске песме: често су поетски наивне, понекад врло једноставне, али су искрене. Ето такве песме кинески хришћани и певају у парковима и на булеварима. Око њих се окупља гомила омладине; врло живо се интересује, распитује. У то време неко дели Свето Писмо, одштампане репринтне брошуре; одговарају на питања, зову на своје сабрање... То није забрањено. У сваком случају, нисам видео да се власти томе на било који начин супротстављају.

Группа верующих по изучению Библии. Китай

Интересовање Кинеза за хришћанство је без преувеличавања огромно. Ми – јеромонах Павле (Шчербачов) и ја смо се сретали с кинеским званичницима и они су потврдили да виде да хришћанство има веома озбиљну будућност у Кини. По њиховом мишљењу, прагматични и материјалистички вектор развоја ове земље већ сад запада у ћорсокак. Многи Кинези схватају да је други, духовни вектор од неопходне животне важности. И многи виде излаз у хришћанству.

По различитим подацима од 7 до 10 процената Кинеза су хришћани. Овај број је отприлике једнак броју становника наше земље. Ово је званично признато на следећи начин: крајем 2006. године руководилац Државног бироа за религије Је Сјаовен је саопштио информативној агенцији да је број хришћана у Кинезу достиго 130 милиона људи (могуће је да има и новијих података). Притом треба имати у виду да су то углавном људи младих и средњих година. Нема тачне статистике, али се по различитим подацима, сваке године број хришћана у Кини повећава за од једног до три милиона.

– А да ли се у Кини уопште обавља било каква мисионарска делатност?

– Колико ми је познато сад у Кину долазе протојереј Дионисије Поздњајев, а из Заграничне Цркве отац Дамаскин (Христенсен). А ако је реч о онима који нису православни, многи долазе управо из Русије – углавном педесетници. Лекари-хришћани који раде у Кини или мали и средњи предузетници свесно одлазе тамо како би комбиновали свој посао с проповеђу.

У Кини се одвија прави... не препород - препородом се то не може назвати – право откривање хришћанства. Веома ми је жао што ми, за које је ово питање важније него за иког другог, у томе практично не учествујемо.

А тамо постоји право, озбиљно занимање за Православље. Протестанти и католици су ми говорили да се људи баве Исусовом молитвом, да траже православну литературу надајући се да ће из ње сазнати нешто више о православном искуству Богоопштења... Тако да је искрена кинеска омладина која тежи ка вери – оставила на мене најдубљи утисак, па чак ћу се осмелити да кажем да ме је и највише потресла – у односу на све оно што сам доживао у последње време.