Благослов

Главни посао свештеника јесте исповест и проповед, пошто управо ове свештене радње помажу проницању у душу и срце хришћанина и у душама и срцима рађају промене набоље. Али, свештеник почиње од благослова. Да ли је на брзину дао благослов или са свештеним страхом, да ли је призвао име Божије или је само нацртао крст у ваздуху – у свему томе се већ види какав је свештеник.

Ове једноставне и тачне мисли сам прочитао у давна времена док сам учио богословију, а припадају професору Кијевског теолошког факултета пре револуције Певницком. Свештеник почиње од благослова.

Све што је свето може се изродити и изгубити снагу у случају неправилне употребе. Благослов клира од стране мирјана који га примају (или у другом случају од архијереја – свештенику) може се претворити у аналог „’бар дан“ у сусрета нижег и вишег. Људи виде владику, мало повију леђа и уместо поздрава – „благословите“. Заиста тако и бива: кажемо „благословите“, а подразумевамо – „’бар дан. Што нам је драго да вас видимо!“ А често се дешава да онај ко даје благослов само маше руком по ваздуху и дозвољава да га људи пољубе у руку. Ово посебно пада у очи тамо где има много клира и црквеног народа: у богословским школама, у епархијским управама, у црквеним продавницама, у великим манастирима и др. Тамо се чешће него игде дешава штетна стилизација православља због журбе, вреве и смесе претеране фамилијарности и улизивања. Притом, што се тиче благослова нема заправо „благог“ + „слова“ (речи), односно дешава се да се никакве добре и свете реши уопште не изговарају. Све се дешава на нивоу манипулација и имитације целива. Међутим, Свето Писмо од самог почетка као један од облика служења свештенства наводи – благосиљање народа, а сам благослов подразумева изговарање наглас светих речи. „Благосиљајте синове Израиљеве, говорећи им: Нека те Господ благослови и сачува!

Нека те Господ погледа светлим лицем Својим и нека ти се смилује!

Нека окрене Господ лице Своје на тебе и да ти мир!

Тако нека призивају име Моје на синове Израиљеве, и Ја (Господ) ћу их благословити“ (4 Мојс. 6, 23-27).

Благослов је спојен с преношењем стварне силе. Он је у стању да моћно утиче на живот оних који су примили благослов. За то су знали Јаков и његова мајка, који су уз помоћ лукавства задобили благослов као за првенца, од Исака, чији је вид ослабио. Кад је отац млађем дао пуни благослов, поменувши небо и земљу, хлеб и вино, покорност браће и остало, дошао је Исав – прави првенац. Сазнавши за лукавство, Исак „задрхта веома великим трепетом“ (1 Мојс. 27, 33) и рекао је да ће онај, кога је управо благословио „и бити благословен“ (!). Очигледно, овде се не ради о једноставним речима које се могу изговорити, а затим се могу повући и поново упутити другом. Сви учесници у догађају то одлично схватају, зато не дрхти само Исак, већ је и Исав „подигао громки и врло горки плач“ (1 Мојс. 27, 34). У одговор на молбу Исава да благослови и њега отац ћути, као да више нема шта да каже. А затим благосиља и старијег сина, као извесним остацима жељених добара, ситним мрвицама. Сва ова слика нам говори о снази родитељског благослова, о предаји стварне силе. Тако и ми данас, на пример, живимо под окриљем Нојевог благослова који се остварио: „Нека рашири Бог Јафета и нека се усели он у шаторе Симове“ (1 Мојс. 9, 27). Очигледно да Европљанин није постао „светски човек“ и да је добио приступ молитвеном општењу са живим Богом у Христу зато што је то случајност или плод техничког напретка, већ зато што је то испуњење предсказања, које је истовремено и благослов.

Примере мноштва благослова који могу бити изговорени заједно или одвојено налазимо у чину причешћивања болесника код куће. Тамо се између осталог каже:

„Господ Бог премилостиви смиловаће ти се. Господ Исус Христос нека ти да свако добро за које молиш. Господ Свемогући нека те избави од сваке напасти. Господ нека те научи. Господ нека те упути. Господ нека ти помогне. Господ нека те спасе. Господ нека те заштити. Господ нека те очисти. Господ Бог Исус Христос нека те помилује у Судњи дан и нека те благослови у све дане живота твог.“ Као што видимо, ово су благослови, који су по духу и форми истоветни с онима који су наведени у књизи Бројеви. Управо овакво призивање Бога доликује свештеном чину.

Сведочанства силе благослова су многобројна, пошто се рука Господња није скратила и није ослабила, да не може да спасава. Имао сам прилике да чујем многе приче верујућих људи о томе како је јако на њих деловала благодат после разумно узетог благослова. Људи су молили конкретан благослов за далек пут, за учење страног језика, за чување додатних постова по завету, за трпљење животних невоља и друго, и благослов који је дат у одговор на такву молбу постајао је извор снаге и помоћи.

Сам клир се замара од уобичајеног „махања руком“ и то је јасно. Још је Лесков истицао да наши архијереји не могу проћи улицом понекад, и не смеју изаћи међу свет – измуче их с благословима и дотрачавају са свих страна. Али ако мирјанин приђе и каже: „Именом Господњим, благослови, владико,“ и у одговор чује Христово име изговорено са свештеним страхом, обојица ће се осетити као учесници неке Тајне, управо дејства благодати која освећује приликом призивања Господа.

Мирјани такође могу да благосиљају, посебно кад се ради о односима између родитеља и деце. А и дирљива прича о сусрету Зосиме и Марије нам такође говори о многом. Он ју је замолио за благослов, јер је у њој видео живи сасуд Светог Духа, а она је њега молила за благослов пошто је он – свештеник и мушкарац. Тако су се савијали све ниже и ниже ка земљи понављајући само: „Благослови, благослови.“ Напокон је Марија изговорила благослов, али није рекла: „Благосиљам те,“ већ је благословила Бога, Који жели да се сви спасу и спознају истину.

Напокон, рећи ћемо и то да свештеник у храму никад не осењује људе крстом ћутке кад савије прсте у одређеном свештеном положају. Он увек каже: „Мир свима,“ или „Благослов Господњи нека дође на вас,“ или друге речи, али је то увек управо „благо-слов“, а не просто свештена гестикулација.

***

Много година је прошло откако сам у читаоници библиотеке Кијевске богословије наишао на стару књижицу Палицког о пастирском богословљу пожутелих и трошних страница. И из ње се данас сећам само тога да су исповест и проповед најважнији пастирски послови и да свештеник почиње од умећа да даје стварни благослов.