Арапске револуције, праћене крвопролићима и променом формата политичких система у низу земаља и читавих региона, постале су једна од појава највећих размера у светској историји новијег периода. Своје виђење природе ових процеса и геополитичких прогноза с порталом Православие.Ru дели старији научни сарадник Института за познавање Истока, магистар историјских наука Фасих Бадерхан, научни секретар Научног центра „Руско-арапски дијалог“.
– У мају ове године на Јалти је одржана међународна конференција „Етичност и власт“ у којој сте учествовали. У свом реферату говорили сте о новој перестројки света. Да ли бисте могли да објасните на шта се овај појам односи?
 |
| Фасих Бадерхан. Фото: Православие.Ru |
Кад су почели догађаји у арапском свету – у Тунису и Египту, прво смо на њих гледали као на природни развој историјског процеса у овом региону, али кад је председник САД Обама догађаје у Египту упоредио с падом Берлинског зида, постало је јасно да се тамо дешава нешто заиста озбиљно.
Као прво, одмах бих желео да истакнем да су већини режима арапско-муслиманског света заиста биле потребне дубоке реформе, зато што се нису баш најбоље опходили према свом народу, према својој историјској прошлости, чак ни према својим муслиманским вредностима. Притом су процес назадовања у овим земљама, опет убрзале Сједињене Државе које су вршиле притисак на ове режиме да играју по правилима тржишта. На пример, да се спроводи приватизација државних предузећа, која су обезбеђивала радна места великом броју људи. Ови процеси су се одвијали под притиском и контролом пре свега Англосаксонаца и одређених кругова на Западу, који су одавно усвојили теорију и праксу елитаристичких игара.
Да би се схватила суштина онога што се дешава треба схватити да су на евроазијским просторима дуго времена постојала два геополитичка пројекта: англосаксонски и руски. Руски геополитички пројекат је постојао у различитим облицима: Руског царства, затим Совјетског Савеза. Англосаксонци, који су себе сматрали господарима света сасвим недавно су говорили о томе да Русија има неправедно много земље и ресурса. Они уопште никад нису могли да се помире с тим што је Русија постепено и поступно постајала велика империја.
Појава или ширење руског геополитичког пројекта су својевремено учинили да Русија постане главни супарник Англосаксонаца на евроазијским просторима и у другим местима света. Да би ослабили главног супарника, којег је представљала Русија, смислили су различите варијанте. Никад нису смели да делују директно, увек су вадили кестење из ватре туђим рукама: подстрекавали су Отоманску империју и Персију, подстицали су одређене снаге у Средњој Азији и на Кавказу, поигравали су се с исламом, чак су се залагали за делатност појединих суфијских редова у исламском свету.
Ради се о томе што је приликом заоштравања ситуације у арапско-муслиманском свету суфизам увек преузимао активну политичку улогу. Знајући за то Англосаксонци су ступали у контакте с руководиоцима суфијских редова у којима је постојала строга хијерархија. Код суфија је послушник – мјурид – увек спреман да беспоговорно испуни вољу свог наставника, он слепо испуњава вољу шејка, а шејици могу да доносе неправилне војне или политичке одлуке. То се догодило у многим исламским регионима, али је важно подвући да сам по себи суфизам није сила која свет ислама гура у архаику.
Враћајући се догађајима у Египту треба истаћи да су „Браћа муслимани“ најозбиљнија политичка организација у арапско-муслиманском свету која има мобилизациону идеологију, вертикалну хијерахију и веома јак утицај на широке народне масе. Управо они су методично почели да освајају власт захваљујући процесима који се тренутно одвијају у арапско-муслиманском свету.
Својевремено је родоначелник „Братства“ Хасан Ал-Бана ову организацију створио зачуђујуће брзо – очигледно му је неко помагао. Англосаксонци су увек подржавали „Браћу муслимане“. За Англосаксонце и одређене кругове Запада врло је важно да се заустави модернизација на Истоку, како се Исток не би развио до нивоа напредних држава. Значи, они треба да стоје иза радикалног дела ислама, који ће представљати инструмент архаизације.
– У чему је суштина ове светске перестројке?
– Да би се схватила суштина онога што се сад дешава треба се вратити мало уназад. Почетком 1970-их година Римски клуб је објавио реферат који су научници написали под називом „Границе раста“. Међутим, ако се чита између његових редова, постаје јасно да се ради о томе да нема довољно ресурса за све. Неће их бити довољно у случају да се сви народи Истока буду развијали до нивоа напредних народа Европе и Америке, зато што за очување свог привилегованог стања треба зауставити модернизацију и развој Истока у целини, треба га архаизовати. Не сме се дозволити да свака арапска, индијска или кинеска породица има оно што има породица у земљама „пројекта модерн“.
 |
| Фото: Православие.Ru |
Симптоматично је то што су почетком 1970-их година у Авганистану, још дуго пре увођења совјетске војске, Американци почели да раде с радикалним исламом. То је врло карактеристичан пример. Ово је пре извесног времена изјавио бивши министар одбране и руководилац ЦИА Р.Гејц.
Развој ових процеса ће сад зависити од многих фактора, а пре свега од понашања војника у Египту. Војници у Сирији су схватили како треба да се понашају, а војници у Египту седе и врло озбиљно размишљају шта да раде. У Египту се засад одржава она „световна“ власт, која је постојала пре ових догађаја. То је важно зато што је Египат сад практично место одакле се врши управљање свим овим радикалним пројектом. Идеолог ових процеса Јусеф Ал-Карадауи, који на каналу Ал-Џазира води недељну емисију „Шеријат и живот“ играо је једну од главних улога у загревању арапско-муслиманске улице. Тиме су се преко десет година бавили и други арапски сателитски канали. Друштвене мреже су биле само детонатор експлозије у маси која је већ била загрејана у арапском свету.
– Да ли имате доказе да Англосаксонци подржавају „Браћу муслимане?“
– Директних не, постоје само индиректни, као што се то дешава приликом систематске анализе специјалних операција различитих држава. Не бих поверовао да Англосаксонци стоје иза „Браће муслимана“ да се није десио један скоро исти процес у XIX веку, за време Кавкаског рата.
Док сам живео у Сирији открио сам неколико писама имама Шамила који је био вођа кавкаских брђана, упућених Абд Ал-Кадиру Алжирском, који је руководио устанком против Француске. Проучавајући писма имама Шамила видео сам занимљиву ствар: до 1840. године је писао писма започињући их речима „од имама“, а после 1840. – већ „од емира“. Поставља се питање: а ко га је поставио за емира? Емир је већ војно-политичка и духовна дужност, а имам је само духовна. У једном енглеском извору нашао сам да га је за емира поставио Мухамед али-Паша, тадашњи владар Египта. Кад је он кренуо у рат против султанске Турске обратио се писмом народима Кавказа позвавши их да се потчињавају емиру Шамилу.
 |
| Фото: Православие.Ru |
Најзанимљивије је што је имам Шамил након што је био постављен за емира наставио да ратује против Русије још 19 година, до 1859. године, што је одговарало интересима Енглеске. Он је водио преписку преко Египта (Мухамед-али Паше и његових синова) с емиром Абду Ал-Кадиром Алжирским који се борио против Француске, што је такође одговарало интересима Енглеза.
Дакле, двојица емира – вођа суфијских редова – борили су се против Русије у Француске, главних супарника Енглеске на европском континенту и на Блиском истоку.
После заробљавања имама Шамила и његовог пресељења у Калугу, стигла је молба од емира Аб Ал-Кадира Алжирског упућена руском цару да пусти емира Шамила у хаџилук. Шамилу је дозвољено да оде у хаџилук. Успут је позван на отварање Суецког канала у знак захвалности за то што је водио тако дуготрајан рат против Русије. Овај рат је пре свега нашкодио народима Кавказа, али Запад није занимала њихова судбина. Енглеска је била оператер свих ових геополитичких игара, усмерених против Русије, али нипошто не у корист локалних народа. Један од главних извршилаца овог пројекта био је генерални конзул Велике Британије у Египту Кромер, пореклом из породице Беринг, која је водила озбиљан бизнис у зони Суецког канала.
Све ово говорим како бих рекао да се сусрећемо са специјалним геополитичким операцијама које се не подвргавају академској анализи. Оне се могу открити само путем системске анализе.
У корист тога да су Енглези стајали иза родоначелника „Браће муслимана“ Хасана ал-Бана засад нису пронађени никакви документи, осим чињенице да су Кромер и Хасан ал-Бана били пријатељи. Осим тога, главне личности „Браће муслимана“ из Лондона путују у Тунис, из Лондона долазе у Египат, односно, управо тамо је одгајена снага на коју Англосаксонци рачунају у последње време.
– Дакле, идеја садашњег англосаксонског пројекта је архаизација ислама?
– Да, главна идеја је стварање исламских држава које треба да живе по шеријатском праву. Држава, у које се не уклапају световне вредности. Све ове вредности неће функционисати међу исламским групама које ће сад освајати власт демократским или недемократским путем.
То ће представљати фактор архаизације. Ако се заврши њиховом победом, дај Боже да макар делују по узору на Иран, а ако то буду снаге салафитског усмерења добићемо огромну државу Талибан. Видели смо шта су радили са споменицима културе, видели смо како су ови „шеријатски судови“ клали и стрељали људе у Чеченији. То је права архаизована снага која ће реализовати свој пројекат, што се у потпуности уклапа у план Римског клуба.
Морам признати да је Сиријски сателитски канал учинио нешто, због чега је искључен са арапских сателита. Ова телевизија је врло брзо на политичку арену вратила управо арапски национализам и он је идеолошки почео да се такмичи с исламизмом. Оно што посматрамо у току последње две године је практично уништавање нација и националних држава у арапском свету као таквих, зато је, као реакција отпора, почео да расте арапски национализам. Истакнут пример овог раста представљају последњи председнички избори у Египту кад су многи бирачи дали своје гласове Ахмеду Шафију – човеку који је раније био близак Мубараку. За њега је гласало скоро 50 процената бирача. Избори су показали да се одвија пораст антиисламских расположења у корист идеологије арапског национализма.
Једном речју, пројекат на којем су ангажовани „Браћа муслимани“ рачуна на архаизацију арапско-муслиманског света, који је ступио на висок стадијум развоја. Сирија је ликвидирала неписменост, а у Египту има неписмених, али се свеједно сматра савременом државом, има индустријску производњу и друге предности. Тунис је практично део Француске, то није класична муслиманска земља. И видимо да је процес архаизације започет управо од Туниса, од најмодернизованије земље.
– Који је заправо циљ овог пројекта?
– Пре два-три месеца неки лидери „Браће муслимана“ су изјавили да су врло близу остварења свог сна – обнове Арапског калифата. Поставља се питање: шта ће Англосаксонцима тако велика држава? Али, то уопште неће бити велика јединствена држава – то ће бити конгломерат малих кнежевина: религиозних, етничких, племенских, које ће поседовати максималну аутономију. Једноставно, владаће мобилизациона исламистичка идеологија која их уједињује. Мислим да ће Англосаксонци уз помоћ овог геополитичког пројекта решавати три задатака: наносиће ударац главном противнику – Кини, други ударац – Русији уз помоћ радикалног ислама, и треће – ликвидираће Европску унију.
 |
| Фото: Православие.Ru |
Сматрам да се на територији Сирије тренутно одвија рат два светска система. Први систем је Запад и они који с њим сарађују, а с друге стране су Русија, Кина и земље БРИКС које виде огромну опасност у западној стратегији која је објављена без имало стида: крај националних држава, не сме бити националних држава, зато што светском капиталу смета постојање националних држава, националних армија, националне културе. Све то смета продору светског капитала, његовом приступу светским ресурсима. А кантонизација територије одговара интересима светског капитала. Много му је лакше да се договара с Курдима у Ираку или са засебним силама и регионима у Либији. Не сматрам да ће се Либија у скорије време вратити на светску сцену као јединствена национална држава.
Почетком ХХ века Енглеска се договорила с Француском и од Османског царства је направила много малих, али националних држава, а сад је дошао ред на то да се и ове националне државе претворе у кантоне и поделе.
–Зашто управо Сирију сматрате централном ареном ове битке?
– Пре десетак година схватио сам и почео да говорим о томе да се исламизам претвара у страшну силу. Говорио сам на телевизији да може победити радикални ислам и зато треба радити с умереним исламом помажући му да победи свој сопствени радикализам, односно линију фронта против радикалног ислама треба пренети у дубину муслиманског света. Нико други не може да победи радикални ислам. Треба усмерити сва средства на то да умерени ислам победи радикализам. Бојим се да смо мало закаснили. Имали смо добре могућности, оне још увек постоје. Треба да ангажујемо све своје потенцијале. Уверен сам да се Запад неће борити против радикалног ислама зато што му радикални ислам помаже у решавању геополитичких задатака. Иза радикалног ислама ће стајати озбиљне политичке снаге, они ће га користити у свим циљевима. На крају неће патити цео руски народ, већ и муслимани становници Русије који не желе да код њих дође радикализам. Чеченија 1990-их година доказује да управо традиционали ислам, и само он, може да се супротстави радикализму. То је узрок убиства умерених и суфијских шејка у Татарстану, Дагестану и другим регионима Русије.
Сад радикали иду путем којим су ишли „Браћа муслимани“: доброчинство, рад, изградња путева, канала, постепено освајање умова људи, који пате од социјално-економских проблема. То сам видео и на Криму, и у Дагестану, и у Татарстану – у многим регионима. А кад се умерени део муслимана радикализује, мени лично је апсолутно јасно у рукама којих геополитичких играча ће се наћи.
Међутим, како се каже у Русији, боље икад него никад. Сад су после Либије политичари нешто ипак схватили и вето које су Русија и Кина ставиле на сиријско питање је врло важан, али је овај вето требало одавно искористити. Не кад је у питању Сирија, па чак ни Либија... Русија је требало да каже своју реч Западу још у време распада Југославије. Није било довољно да Примаков окрене авион за време бомбардовања 1999. године.
Русија и Кина су сад ставиле до знања да ће пружити отпор и свако одступање од ове позиције означава пропаст руско-кинеске стратегије за спречавање кантонизације националних држава, која је једнака смрти. Замислите шта ће се десити у Русији или Индији или у Кину у колико буду имале конфедеративно уређење, или што је још горе, ако сви узму своју аутономију?
–Описали сте англосаксонски пројекат, а у чему се по вашем мишљењу, састоји руски мобилизациони пројекат?
– Руски мобилизациони пројекат се увек базирао на сакралности власти и царском духу руског народа, који је код њега много већи него код других народа словенског и несловенског света. За мене као посматрача са стране то је очигледно. У руском човеку се осећа овај моћни дух. Раније, у ХХ веку постојао је совјетски мобилизациони пројекат, премда је чинио велике грешке у погледу религије и Цркве. Да није начинио ову грешку то би био заиста велики пројекат и не би одбио од себе друге народе. Био би пример за друге и Запад не би могао да искористи пример совјетског атеизма у антисовјетској, а практично антируској пропаганди.
Сад руска власт нуди мобилизацију у нечему, али због нечега се не прихвата тога да каже народу да ћемо бити праведни, равноправни и тако даље, иако би могли да смисле општенационални мобилизациони пројекат у којем би улогу везивног елемента играли Православље и словенски, пре свега руски народ – то су два везивна фактора. А представници других народности и религија не би се супротставили таквом пројекту, зато што схватају да је руска цивилизација у националном и верском смислу најлибералнија, најтолерантнија цивилизација. И управо ово је привлачило Русији друге цивилизације и народе који су улазили у састав империје. У овом смислу Русија није класична империја или колонијална држава.
Привлачан карактер руске цивилизације у социјалном, националном и религиозном смислу је главна снага руске цивилизације. У томе је, безусловно, главну улогу играло Православље. Русија није Запад, она је алтернативни Запад. И сви народи Русије инстинктивно схватају да њихово очување и развој могу да се одвијају само у оквиру руског геополитичког пројекта.
На овој основи се може понудити општенационални мобилизациони пројекат. Али мобилизациони пројекат претпоставља праведност. Да ли је наша савремена елита, пре свега економска, спремна да подели нешто с народом како би га привукла за овај пројекат? Руска нација је још млада и способна је за још многе подухвате. Национални, социјални и конфесионални либерализам подмлађује крв руске нације – у то сам потпуно сигуран.
Веома бих желео да Русија постане најнапреднија империја међу државама које данас постоје.
С Фасихом Бадерханом разговарали су jеромонаси Игњатије (Шестаков) и Симеон (Томачински)
