У петак 20. јула црква Свете великомученице Недеље у ораховачком селу Брњачи прославила је своју храмовну славу . У присуству стотинак верника из Ораховца и Велике Хоче литургију је служио владика Теодосије уз саслужење још три свештенослужитеља рашко-призренске епархије и домаћина пароха ораховачког јереја Срђана Јеринића.
У
малој црквици, сазиданој од сивог камења, која је
примила само део пристиглих верника, је замирисао
тамјан. Остали су стајали испред цркве крај чирака у
коме су гореле свеће. А када је владика позвао на
примање Свете Тајне Причешћа деца су похитала и
причестила се, да би мало после са иконама у рукама
кренули у литију око цркве. Са звоника је одјекнуло
црквено звоно чија се звоњава радосно разлегла
подримском равицом.
Испред цркве је обављено освећење водице, а затим су освећени и пререзани славски колачи. Овогодишњи домаћини Миленко Вучић и Јован Радић из Ораховца су припремили славске колаче и жито и принели на жртвеник Св. великомученици Недељи, а за наредну годину да колач и славу припреме прихватили су Ђорђе Кујунџић и Угљеша Великић, младићи из Ораховца.
Владика се у празничној беседи присетио житија Свете великомученице Недеље, њеног мученичког страдања и рекао:
- Ако је Света Недеља као девојка мученички пострадала и постала најлепши цвет у башти Христовој, зашто ми данас да се плашимо, јер после страдања долази васкрсење. Да се потрудимо да наш живот личи на живот наших светитеља. Зато да истрајемо, да претрпимо, онако како су и наши преци претрпели. Колико пута су наши преци животе дали за ову земљу, за име српско. Добро треба размислити, оно што смо наследили да чувамо, да рађамо децу, и да је они од нас наслеђују . Ово је прелеп храм и сваки пут кад прођете овде види се његова лепота, и то што је он опстао у последње време то је чудо Божје. Мештани Ораховца памте како су прошли они који су се усудили да овај храм поруше, пре неколико деценија. За мене је велика радост што сам у овоме храму по први пут служио литургију. Заиста сам изненађен колико је ово место свето место, живо, то показује ово наше сабрање. Ако Бог да, ово ће место да процвета и буде мали манастир, овај конак да буде обиталиште монаха, сви да овде долазимо, да има ко да нас дочека, да манастир дише пуним плућима. Ова земља около која је запуштена и коју су узурпирали други , да буду виногради и да ова светиња васкрсне у потпуности.
Владика
се, у кратком помену, присетио и свих пострадалих
Срба у нападу терористичке ОВК на Ораховац и околину
пре 14 година у периоду од 17 – 20. јула 1998.
године.
Слава се наставила у сали конака за трпезом љубави. Радост се видела на лицима свих присутних јер је светиња, иако усамљена и окружена иноверницима и бодљикавом жицом, и даље читава и жива па се литургија у њој поново служи.
Заорила се и песма, она стара, српска, и певало се до поднева. Једна старица из Ораховца пришла ми је и рекла:
- Да нису вани жице и полицајци КПС- а помислили би смо да је све као некада, када се саборовало, певало, после одслужене литургије. Ћебад раширена свуда по трави у дворишту, а гласови раздрагане деце одјекивали су преплетени са веселом песмом одраслих...
И на овогодишњој слави је било доста деце, нека од њих су са родитељима због страха од шиптарских терориста побегла из Ораховца 1999.год. Та деца су кроз приче својих родитеља упознала то време мира и слободе, а у себи носе наду да ће дочекати боље сутра, када ће се и у ову цркву опет слободно долазити.
***
Село Брњача је 1999. године обесрбљено, као и многа друга села на Косову и Метохији. Брњача или Брњашча како се среће у Дечанској хрисовуљи из 1330. године, је у средњем веку била дар манастиру Свети Архангели, па манастиру Дечани, а у Девичком катастиху уписани су 1766. и 1768.год. Срби дародавци из овог села. По предању село је било веће и старије од Ораховца, а један број српских породица које и данас живе у Ораховцу су пореклом из овога села. Црква Свете великомученице Недеље се налази крај пута који из Ораховца води ка Призрену и Ђаковици и постојала је још у 14. веку. Помиње се у Архангеловској повељи цара Душана 1348. год. али је неколико пута кроз векове страдала. На западној фасади цркве била су узидана два рељефа у камену са представама Благовести и Светог Ђорђа како убија аждају. Рељефи потичу из 16. века и чувају се у Народном музеју у Београду. Последње страдање је црква претрпела у Другом светском рату, када су је шиптарски националисти срушили, а обновљена је и освећена 1975. године на Томину недељу. Од тада се тај дан у овоме крају славио као сабор до 1999. године . Народ је долазио из ораховачког краја, Призрена и Ђаковице. Од 1999 - 2003. године црква је била под заштитом немачког КФОР-а. Конак који је запаљен у мартовском погрому 2004. године, је добрим делом обновљен.
У овој цркви се литургија служи само два пута годишње и то на Томину Недељу и на празник Свете великомученице Недеље, али је владика изразио жељу да се народ овде на литургији окупља и чешће.
