Прво саборовање у Патријаршији. Беседа, уз сузе, игуманије Февроније. Последњи погром, пре 13 година, протерао је српске породице из Пећи
 |
- Овде су били Јокићи..., тамо Мартиновићи..., Шошкићи..., Бабовићи..., Булићи..., Шћепановићи..., Ћетковићи... - шапуће Биљана Фатић, док њен супруг Раде долива љуту на немирну душу.
- А тамо Давидовићи..., Васићи..., Булатовићи..., Поповићи... - додаје Радмила Шуговић.
Последњи погром, пре 13 година, помео је српске породице из Пећи. Из њиховог вековног трајања на овим просторима. Већина путника је управо тада била приморана да оде. Па им деца данас, уместо под својим метохијским небом, стасавају под позајмљеним.
- Мислили смо: вратићемо се. Дан-два, па ето нас - говори Звонко Рајевић. - Али, човек има један живот. И док живи, нада се. Ако се ја не вратим, вратиће се некад неко мој. Унук, праунук, чукунунук.
Прва станица, улаз у српско пећко гробље. За трен се размилео народ. Једва разазнају гробове. Само главе и преживели споменици надвисују траву и коров. Замирисао је тамјан и чула се молитва свештеника.
Душко Нешић нам прича:
- Када су протерали Србе страдала су и њихова гробља. Саша Вукосављевић и ја, пре четири године, запутимо се овде. Он са свеском под руком, ја са апаратом. Бележимо: две хиљаде четири стотине гробова, осамсто хумки без белега, хиљаду шест стотина гробница. Пола порушено!
С тугом примећује да има и празних гробова.
- Родбину покојника негде и разумем да кости својих најдражих сахране тамо где су и они намерили да почивају - каже Душко. - Али, нас који желимо да се враћамо опомиње једна реченица епископа Теодосија: “Немојте и ви кости да им премећете.”
Када су свеће догореле, а пратњи Косовске полиције истекло време, настављамо према Патријаршији. Српском Сиону, уточишту и прибежишту косметских Срба, свих ових несрећних година. Дочекује их и ових дана, у свом манастирском миру у коме траје стална молитва за веру и спасење. За ране. Живих и мртвих.
- А ране на све стране - каже Милија Лазовић. - Нас Србе, староседеоце у Пећи, који смо остали, данас на прсте једне руке можете пребројати. То је највећа рана.
Уместо српских домова - паркинзи, тротоари, тржни центри. На местима где је био њихов живот ни имена нема. Познати крај, непознате улице. Нека нова лица мотре на сваки корак.
- Наша кућа је, ево, претекла руци рушитеља, али гледајте у каквом је стању - кажу Фатићи, Биљана и Радован.
Тумарају двориштем и кућама на којима зјапе прозори и врата.
- Немамо где ни да преноћимо, да их од самоће излечимо -
говоре.
Испред је огроман пословни простор, Фатићи су власници,
али су други корисници. Узурпирао га “за косовску
ствар заслужан грађанин”. И, само за струју направио
дуг од 14.000 евра.
- Општинске власти нам траже да измиримо дуг за струју - каже Радован. - У ствари, притисак да продам. Нећу, кажем. Моје срце је остало овде. И како време одмиче, све ме јаче вуче.
Креће, онда, прича о успоменама. Живим, као да се то о
чему причају Фатићи управо сад догађа. О чесницама,
славском колачу, василицама, повојницама.
Ово је најужи центар града. На једва стотинак метара
одавде, кућа је Јовановића, старе градске пећке породице.
Родна кућа Блажа Јовановића, некадашњег председника
општине, који је, по добру, заслужио и свој, али и
албански народ. Повратника са Сорбоне, који је отуд
допутовао да помогне завичају.
- Позвали га: “Дођи да припомогнеш.” И дошао је - говори његова сестричина Јелена.
Пред нама старо и ново здање. Прво под заштитом споменика културе, са доксатом, некадашњим амамима, собама за многобројну породицу... И, ново, за недосањани нови живот. Унутра, под таваницом која се љуска и гредама које из ње израњају, само што не попадају, пребирамо по ономе што је остало.
Остале су књиге и предмети с душом, да сведоче о отменој градској пећкој породици. Читав есеј могао би да се састави о овим кућама које чувају име. И сведоче о трајању.
Наследници Јовановића нису их продали. Ове куће немају
цену. Ни куће, ни богат врт испред у коме је врило
детињство и младост генерација. У врту одолева ружа
пењачица. И метохијска вишња. Испод ње се пила кафа.
Окупљао цео комшилук. Домаћин никад није гледао ко си,
него какав си човек.
Сад су ту неке нове комшије. И да поздраве старе
познанике, Србе, Албанци староседеоци то не би смели. Од
новопридошлих који су загосподарили и њиховим животима.
- Е, Жарко, Жарко... Драго ми је да те видим - поздравља кошаркаша Жарка Ђорђевића познаник Албанац, а све се окреће да га ко не види. Брзо говори, још брже би да оде, па ће, у међувремену, новинарима:
- Дивни су људи били Ђорђевићи. Да нам увек дођу.
Овај сусрет бележимо у предвечерје одласка. Ноћ, пећки Срби провели су у Патријаршији. Ту су и коначили. Ујутро, сви су на литургији, а после... бележимо њихов потресан сусрет у манастирској порти са владиком Јованом (Ћулибрком), епископом липљанским и игуманијом Февронијом.
Слика растанка, под столетним метохијским боровима:
Пружају пећки Срби игуманији даровину коју су прикупили за потребе манастира и сестринства. Између речи Пећанаца и игуманије - дуга, тешка тишина. Игуманија је заплакала.
- Нису нама, децо моја, потребни дарови. Нама сте потребни ви. Да се вратите. Да вратите живот вашим огњиштима. Да вас је сваки дан овде у манастиру толико.
Плаче игуманија, у својој 92. години. Плачу пећки Срби.
Саборовање за традицију
Завичајни клуб Пећанаца, који је уприличио ово путовање, намеран је да прво саборовање овог јуна у Пећкој патријаршији не буде и једино, него традиција.
- Да се сваке године, у јуну, овде окупљамо - каже председник Завичајног клуба Пећанаца Саша Вукосављевић. - Да доведемо и нашу децу, родбину, пријатеље. Да испунимо порту.
