У организацији Комисије за нестала лица Владе Републике Србије, у Призрену је 06. јула 2012. год. сахрањено троје Срба убијених 1999. године у налету шиптарских екстремиста у овоме граду: Марковић Јелена (1912) киднапована 15. јуна 1999. године у Призрену, и брачни пар Чедомир (1905) и Олга (1921) Бабарогић који су пронађени убијени у својој кући у насељу Шадрван у Призрену, више саборне цркве 28.јула 1999. године. Чедомир је нађен са размрсканом главом, а Олга је заклана. Кфор их је под бројевима, сахранио, заједно са телима још тридесетак убијених Срба на призренском гробљу. После неколико година њихова тела су ексхумирана, да би се ДНК-а анализом потврдио идентитет. Опелу и сахрани су осим двадесетак пријатеља и рођака из Призрена, Ораховца и Велике Хоче, присуствовали Вељко Одаловић, председник Комисије за нестала лица у Влади Републике Србије , Сузана Матејић, члан радне групе за нестала лица, Весна Бошковић из Комисије за нестала лица, представници одељења за судску медицину Еулекса и представници Удружења киднапованих и несталих лица за Косово и Метохију.
Опело
су, у цркви Св. Ђорђа у Призрену служили парох
призренски јереј Слободан Ђорић, игуман Св. Архангела
отац Михајло, игуман дечански отац Сава Јањић
и отац Петар из манастира Дечани.
Отац Сава Јањић се у погребном слову обратио окупљенима рекавши:
-Окупили смо се данас овде, у овом храму, који је и сам пострадао и васкрсао, да би смо испратили у вечни покој кости постаралих слугу божјих, суграђана наших, браће и сестара наших Чедомира ,Олге и Јелене и са њима заједно да се сетимо свих оних који у овоме граду пострадаше, само због тога што су исповедали веру православну, страдајући за крст часни и слободу златну као и многи други који су пострадали на Косову и Метохији. И заиста, као што смо чули у прелепим текстовима које Православна црква вековима чува и пева приликом испраћаја својих ближњих, смрт телесна је само привремени растанак, тело се распада и одлази у прах и пепео, али човек остаје да живи у Господу и чекајући васкрсење мртвих када ће заједно сви они који су живели у Христу, са Христом, кроз Христа, васкрснути у Царству Небесном. И зато се молимо да и ове слуге божје који су својим животом потврдили своју љубав служећи и овоме храму и служећи Богословији, служећи Богу на разне начине , да им Господ да вечни покој да уђу у месту цветном, у месту прохладном, где нема ни туге ни уздисаја, да чекајући свесвети дан, страшни дан Христовог васкрсења буду достојни да стану са десне стране његове заједно са свима праведницима и многима онима који у овоме граду угодише Богу од његовог настанка до данас, чија имена само Бог зна. Нека би Господ представљеним слугама својим и свима онима чија имена не знамо и којима се не зна где су сахрањени, нека би их се Господ сетио и примио их у своје Царство молитвама Цркве своје свете, а нама свима нека нас Господ укрепи да наставимо да носимо наш крст на Косову и Метохији, сведочећи Бога живота, Бога истине, који је победио сваку смрт, лаж и свако зло и укрепио нас да изнесемо свој подвиг до краја, да би се сви ми када за то дође време удостојили заједно са свима светима да вечно славимо име Оца и Сина и Светога Духа.“
Председник
Комисије за нестала лица у Влади Републике Србије,
Вељко Одаловић, нам је рекао да је Призрен једно од
највећих стратишта, место где је највећи број
страдалих, киднапованих или људи који се воде као
нестали.
- У Призрену су страдали они који су остали да живе верујући да никоме ништа нажао нису учинили, зато се нису уплашили и побегли- рекао нам је Одаловић. Међу страдалима је много старих, немоћних, много је злочина тешких учињено и оно што посебно брине је што за те злочине нико није одговарао. У Призрену смо до сада есхумирали 49 тела, још 39 тела се траже, 39 људи се води као нестало. Брине нас чињеница што трагање иде споро, али ово наше данашње присуство у Призрену, начин на који смо испоштовали жеље породица и Бабарогић и Марковић да сахрана буде на њиховим породичним гробљима, враћа веру и наду. Оно што је важно истаћи да ћемо остати достојни у тражењу несталих и достојни у поштовању воље породица киднапованих, да се сазна истина о њиховој судбини и да се они који су починили злочине пронађу и казне. Влада Републике Србије и мисија њене комисије која се бави питањем несталих лица, сматра ово питање приоритетним, државним питањем и сигурно јако битним за укупну стабилизацију стања, не само на Косову и Метохији, већ и у региону.
Чедомир
и Олга Бабарогић су сахрањени на месту које су још за
живота себи припремили, крај својих рано упокојених
кћери и на којем су подигли надгробни споменик.
Интересантна је чињеница да је Чедомир до смрти,
верно служио као црквењак у призренској саборној
цркви и помагао у Призренској Богословији. По
сведочењу њихове комшинице Неде Мајмаревић, Чедомиру
се у сну јавила Пресвета Богородица и рекла му да ће
се он и жена упокојити у исти дан.
- То су били добри и побожни људи - рекла нам је Неда. Када смо ми напуштали своје домове, они су остали, говорећи да је Призрен њихов град, у њему су живели и у њему желе бити сахрањени. Ето данас смо их сахранили на месту које су себи за живота припремили, овде на призренском гробљу, које је за разлику од већине српских гробаља на Косову и Метохији очувано, и које се одржава захваљујући средствима које издваја СО Призрен.
Само дан пре ( 5. Јула 2012.) у норганизацији Комисије за киднапована и нестала лица Владе Републике Србије, породицама су на Мердару, предати посмртни остаци још три особе киднаповане 1999.године и то:
1. Ичевић Милке ( 10.01.1922. ), киднаповане у Ђаковици 19.06.1999. год., која је сахрањена у Даниловграду;
2. Миљковић Марије (1929.), киднаповане октобра 1999. год. у Ђаковици, која је сахрањена у Косовској Митровици и
3. Кадријај Мухарема (01.01.1971.), киднапованог у Пећи 01. 04.1999.год., а који је сахрањен у Београду.
