|
О руском језику треба нешто рећи посебно
Ко говори татарски осим Татара? – Врло мало људи. Исто се може рећи за Украјинце, Грузијце, Узбеке, Летонце, Чечене, Киргизе... Али ко осим Руса говори руски? – сви наведени и многи други народи. Говоре, без обзира на то како се односе према Русије, зато што схватају да ће се у супротном случају наћи у етничкој изолацији.
Доле наведени текст је написан прошле јесени, али га објављујем тек сад, кад постаје све очигледније да се у Украјини све више шири утицај национализма најгоре врсте, национализам нетрпељивости, мржње и непријатељства према свему руском. И ово није само политичко, већ и духовно питање. Због тога што агресивни национализам, попут рђавог ветра, упропаштава добре изданке истинске духовности, морала и културе. Плодове оваквог «даха» с горчином можемо видети већ у целој Украјини.
***
На Криму су деца на часу украјинског језика писали диктат.
Нећемо наводити школу, разред и презиме наставника, али ћемо приметити да се текст налази у најновијем уџбенику за украјински језик, који је написан по најновијем програму и предвиђен је за наставу у средњој школи.
Ево овог текста у преводу с украјинског:
«Ми смо деца Украјине, она је наша Мајка. Мајке се, као што је познато, не бирају. Поштени људи. А Малоруси, који су рођени као Украјинци одбацују рођену мајку, иду код маћехе и служе јој као мајци. Ето, такви људи се међу нама рађају, такви људи живе међу нама, захтевају поштовање. Таквој «деци Украјине» срце не задрхти кад издају своју Мајку-Украјину. Она немају осећај стида због свог злочиначког понашања; немају моралну врлину као што је одговорност према прецима и потомцима; не осећају грижу савести због тога што својим понашањем срамоте сву украјинску нацију. Ова бића само по обличју припадају људској заједници, а у суштини су изроди, полуљуди (чак и ако имају високо образовање, научне титуле и звања). Многима од њих је већ одавно место у украјинским затворима. Они за њима плачу и никако не могу да дочекају своје «клијенте». Не плачите, тамнице, чекајте, доћи ће ваше време, кад ће код вас стићи украјинфоби, и то не у госте, већ заувек. И тада ће се украјинско друштво очистити од овог смећа, неиздрживе прљавштине и срамоте.
(По Ивану Белебехи)».
Већина Украјинаца, који воле своју домовину, свој језик и културу, нема ништа заједничко с националистичким бунилом, које – авај! – све више улази у свакодневну норму.
Истинска самосвојност, лепота и шарм украјинског језика и културе органски су уплетени у духовно ткиво наше заједничке словенске културе. Не само то, градили су ово ткиво заједно с другим народима, градили су оно што зовемо Света Русија и без чега се све наше «самосвојности» расипају у прах. Живот Украјине, њен језик, култура, вера и традиција, незамисливи су и неодвојиви од велике руске културе – то је датост. И покушаји да се «одгаји» нека своја, засебна култура, подсећају на опасне експерименте с бактеријама које изазивају болести у затвореним лабораторијама. Тако се, на пример, ствара биолошко оружје. Али, шта ће нам такво оружје, с ким намеравамо да ратујемо и какве су могуће последице овог рата?
Национализам је опасна болест и заразна је, зато је логично претпоставити да држава на највишем нивоу треба да се побрине да заштити друштво од ове заразе. Међутим, нажалост, све чешће се дешава обрнуто: бактерије које доносе болест шире се преко званичних издања, публикација и емисија. Да, живимо у «слободној» земљи и већина њеног одраслог становништва је у току последњих година створила имунитет на идеје одређене врсте. Међутим, друга ствар су деца. Уколико се у вртићу или школи открије жариште вирусне болести, установа се одмах затвара у карантин, док опасност епидемије не буде отклоњена. Кад је упитању «русофобска инфекција» код нас се дешава супротна ствар. Неки нашу децу свесно и плански заражавају врло опасним вирусом, чије последице није тешко, али је страшно замислити.
Треба отворено и директно говорити о национализму као о духовној болести, макар због тога што савремена дијагностика, с једне стране, поспешује оздрављење, а с друге – спречава могућност епидемије с којом је много теже изаћи на крај него с појединим «жариштима» инфекције.
По чудном стицају околности отприлике у исто време кад су деца писала диктат студенткиња једног од кијевских факултета ударила је букетом у лице министра образовања Украјине због наводно проруске политике. Поставља се питање, ако се у горе цитираном уџбенику који је написан у складу с најновијим програмом, садрже такви текстови... ако је то сведочанство «проруске» политике у образовању, шта да очекујемо кад ова политика у потпуности постане «украјинска»?!
Уплашивши младе Малорусе затвором мудри аутори уџбеника наводе и пут избављења од могућих невоља. Наравно, то је пут «исправљања» и повратка Украјинаца који говоре на руском «ридној мове» (матерњем језику). Јасно је да то не може да се догоди одмах, и чак можда треба да дође до смене генерација, али је главно да је «процес кренуо» већ сад. Процес свеопштег насађивања украјинског језика као обавезног, прво у званичној, а затим и у свакодневној комуникацији.
Али, ево шта нас брине! Кад се човек нађе у емиграцији он је хтео-не хтео, приморан да учи језик земље у којој борави, да се потчињава њеним законима, да признаје доминантан положај локалне традиције и културе. Потреба за асимилацијом је у овом случају резултат добровољног избора човека који је због ових или оних разлога оставио домовину и отиснуо се у туђину.
А шта да се ради ако је «туђина» сама дошла у кућу код човека, ако потискује његову културу, традицију и језик на које је он навикао и без његове жеље му намеће нешто ново, што он не може да поднесе? То се сад дешава у целој источној и јужној Украјини. Полако, али упорно и плански намећу јој се стандарди западне Украјине, не само стандарди говора, већ и духовни, идеолошки, и само зато што се некоме чини да су ови стандарди једино исправни.
Ма колико да се трудимо да прећутимо овај проблем, објективно постоје две Украјине. Једна је из дубине векова расла у Светој Русији и чини њен саставни део. Друга се формирала пре свега под утицајем западних идеја и стремљења. Ове две Украјине се вероватно могу помирити, али се никад не могу помешати у једну. Превише различити погледи на свет и тежње се налазе у темељу ове две Украјине. И то треба барем имати у виду.
