Данас, уочи Великог поста, по благослову Његове светости Патријарха московског и све Русије Кирила хтео бих да вам се обратим посебним словом. Сви ви знате да се ево већ две деценије на српској земљи дешава трагедија. Православне становнике Косова и Метохије протерали су са њихове рођене земље. Многи су убијени, да не говоримо о имовини. Храмови су разрушени, многи манастири попаљени. Све се то дешава не само уз допуштање, него и уз хушкање многих лидера. То безакоње се наставља и данас.
Сами назив Метохија преводи се као црквена земља. И нигде на свету није концентрисано толико цркава и манастира као на малом простору Косова и Метохије. То је заиста била Света земља. Али, крајем четрдесетих година ту су се настанили туђини, племе које се разрасло и подстицано злим силама којих је много у овом свету, почели су да истискују православне Србе.
Ви знате за трагедију која се тамо десила и дешава се сада. Али, дубоко верујем да ће Господ тамо очувати православље и да ће се правда, мир, истина и вера на том маленом тлу православне земље, поново зацарити. Али, без људских напора до тога неће доћи. И ево, сада у тој муслиманској енклави у Европи, на Косову и Метохији и даље остају да живе православни људи. У неколико градова буквално по неколика човека. Они су изгнаници на својој сопственој земљи, и њих саме, њихову родбину, њихове пријатеље су истерали са њихових сопствених огњишта. Њихови храмови су разрушени, многи су запаљени, али храбри људи, православни хришћани одржавају тамо Свећу православља.
У неколико манастира и храмова и даље се служи. Монаси који живе у тим древним манастирима не могу чак изаћи ван зидова своје обитељи. Прети им смрт и насиље. Да би купили оно што им је буквално најнужније за живот, да би испекли хлеб, они морају под конвојем Међународних војних снага да путују у Србију. Међутим, они настављају да живе тамо иако би им било много удобније и сигурније да оставе та места и оду у Србију, где ће бити безбедни. Али, они остају тамо, где их је Господ поставио. Многа њихова браћа монаси и сестре монахиње живе бољи живот. А они су новомученици, исти као они новомученици чији спомен ми данас празнујемо.
На Косову је недавно отворена богословија. То је прави подвиг српскога народа. Послали су оно најдраже што имају, своју децу, дечаке од петнаест- шеснаест година у мало утврђење, богословију, која се налази унутар муслиманског света. И нажалост, Албанци који живе тамо, према њима се односе крајње сурово. Ти дечаци чак не могу да изађу ван простора своје школске установе. Они цео семестар живе на том простору. Све неопходно им доносе, али они одважно остају тамо. То су деца. Њихова богословија и остале зграде, све је запаљено. Успели су да ремонтују само једну просторију у којој бораве и уче, и у којој се одвија наставни процес.
Све то нам је врло блиско. Ми смо овде својим рукама препорађали разрушене храмове и манастире Руске цркве. Нама је то добро познато. Како смо по благослову нашег Патријарха, прије неколико година сакупљали помоћ за Чеченију, за нашу браће и сестре у Грозном, тако да кренемо сакупљати помоћ за богословију у Призрену и за манастире и храмове на Косову.
Братија Сретењског манастира ће приложити део манастирских средстава, наше издавачке куће, нашег домаћинства, и вас такође позивамо да учествујете у овом делу, да помогнемо овим православним хришћанима који храбро чувају православље у својој земљи. Средства ће отићи на ремонт здања богословије на Косову и за помоћ предавачима и самим ученицима.
Уз Божју помоћ треба да помогнемо и манастирима на Косову, који су такође у тешкој ситуацији, простим људима који живе на Косову, Србима који не напуштају своју земљу, иако је велики део Срба, њих 250 хиљада већ напустио Косово. Људи који тамо остају су православци, верујући, и на првом месту знају да су они дужни да тамо сачувају православље, у крајње непријатељском окружењу. А шта су они молили од нас? Да отворимо за њих неколико народних кухиња где се могу хранити, јер они немају никакве друге могућности да добију храну.
Ми ћемо сабирати средства преко манастира. Пружићемо сву помоћ коју могу да дају наши парохијани. У храму смо поставили кутију са натписом „За прилоге манастирима и храмовима на Косову и Метохији“.
И после Великог поста, даће Бог, наша братија и богословци отићи ћемо на Косово, по благослову Његове светости Патријарха Кирила, да приложимо све што смо сабрали, не само да би они тамо нешто ремонтовали, него да осете да се и ми у Русији, који смо такође преживели прогоне, не само молимо за њих, него да им заиста помажемо.
Да би Господ дао, да и ми својом малом лептом духовно подржимо наше браћу и сестре и не дозволимо да се угаси свећа православља на косовској земљи.
4.Фебруар 2012, Сретенски манастир
