Елена Чавчавадзе:«Русија се мора вратити самој себи»

Серија документарних филмова «Руски избор» и «Руси без Русије», је без преувеличавања, постала значајна појава у нашој култури током последње деценије. Вишегодишњи пројекат – укупно 30 филмских остварења – прати једну од најврелијих тема у историји Русије: грађански рат и судбину белог покрета. Ауторима филмова, међу којима су Никита Михалков, Гаљина Огурнаја, Елена Чавчавадзе, Јуриј Јармољин, Ирина Бахтина, Татјана Карпова, је успело да пронађу и обједине до сада непознату архивску документацију и сегменте хроника. Међутим, највећа вредност су живи сведоци времена - људи, преко чије личне трагедије се разоткрива трагедија целог народа.

За 10 година, у току којих су стварани ови филмови, гледаоци су се могли упознати са непознатим странама живота Пјотра Врангеља, Антона Дењикина, Александра Колчака, Ивана Шмељова, Николаја Туроверова. Рад на пројекту се наставља, и 18. јануара је на тв-каналу «Русија» у јутарњем термину приказан нови филм – «Отац Михаил. Историја једне породице». Уочи премијере, његов аутор и продуцент Елена Чавчавадзе је за портал Православие.ру говорила о томе, како је направљен јединствени документарни циклус и шта очекује гледаоце у наредном периоду.

***

Елена Чавчавадзе

– У првом реду сам се бавила темом руског егзодуса, када је пронађено духовно завештање Ивана Шмељова и када се јавила идеја да његови остаци буду сахрањени у Отаџбини. Дошли смо до архива писца, објавили га и на основу тих информација, потпуно непознатих руским гледаоцима, створили филм «Небески путеви Ивана Шмељова». И при томе да у Русији тада о Шмељову скоро нико ништа није знао, филм је пробудио огромно интересовање, а када су остаци донети у Донски манастир, дошло је мноштво људи, да би одали почаст свом великом сународнику, који је живео и умро у егзилу.

Увидела сам колико је велика потреба за тим да се исприча прича руске емиграције. Тада је тек омогућен приступ поверљивим информацијама, али су се сви плашили да их траже, не желећи да развијају болну тему грађанског рата. Вероватно је то проистицало из распрострањеног убеђења, да у грађанском рату постоје победници и побеђени. Због тога је за мене било значајно да покажем неистинитост ове тврдње, јер у братоубилачком сукобу, увек губи цео народ. За свој рад сам изабрала мото: «Не бели, не црвени, него – руски».

Јунаци наших филмова су постали људи, који су заиста били сведоци и учесници догађаја, као и њихови потомци, и да бисмо ушли у траг тим људима, кренули смо путањом руске војске, пошавши са Крима.

У нашим филмовима нећете видети ни једног научног сарадника, нити научника – користили смо, наравно, знања тих људи, као консултаната, али у кадру су само исповести оних људи, којима су Бизерта, Лемнос или Галипоље постали судбина. Човеку се увек верује више, него безличном историјском сижеу.

– Првих седам филмова обједињује назив «Руски избор». Зашто?

– Сви су они посвећени војном сталежу, тадашњем поносу руске нације. Никита Михалков би рекао да «човек увек има избор, да оде или да остане», а ја сам му приговарала да бели, одлазећи са Крима, нису имали избора: они који би остајали у домовини би одмах били убијани, они који би одлазили, су још како-тако смогли снаге да за нас сачувају то што у великој мери сада откривамо. То нису само материјална или интелектуална богатства, него и задивљујући пример снаге духа, који није толико присутан код савремене руске армије, иако је тако често, истина безуспешно, покушавају да реформишу. Представници руске војске, са којима сам ступила у контакт, нису себе сматрали емигрантима – називали су себе војском која се повукла.

Нашим људима, посебно младима, је потребно објаснити, да у то сурово време у иностранство нису отишли трагачи за златом са пуним џеповима новца, него руски официри, руски војници, козаци, који су бранили Отаџбину за време Првог светског рата. Све то је сада још више актуелно, с обзиром да смо прошле године обележавали 90-годишњицу руског изгнанства. Поводом те годишњице је изашао наш последњи филм, посвећен овој теми, – «Острво Лемнос. Руска Голгота».

– У чему се исказани ти благородни морални квалитети које спомињете?

– Остаци руске армије, када су приспели на грчко острво Лемнос или у туниску Бизерту, на Филипине или у Парагвај, су демонстрирали чудо самоодржања. То је био феномен руске емиграције, руског изгнанства: ни једно расејање у свету није показало такву задивљујућу способност самоорганизовања.

При томе, у савременом свету видимо, да се сваки народ труди да се уједини, било да за пример узмемо Немачку или Израел. Данашња Русија је ту способност уједињења са својим сународницима изгубила. Због тога, саједињење Заграничне Цркве са Московском Патријаршијом сматрам најважнијим догађајем у савременој руској историји. Верујем, да је и наш вишегодишњи рад на пручавању документације и живих свидочења дао свој допринос овом процесу. Руси у иностранству су први пут видели своју истину, приказану на државном каналу у Русији.

– Који су још реални кораци ка уједињењу руског народа, које сте начинили?

– 2005. године су у Русију пренети остаци, у емиграцији умрлог генерала Антона Дењикина и философа Ивана Иљина, враћени су бројни архиви, културне вредности и светиње. Захваљујући нашем документарном пројекту, постхумно су рехабилитовани представници белог покрета, на пример, пуковник Аркадиј Удинцов, уручен је руски пасош версајском кадету, који није постао официр, Андреју Шмеману и Марини Дењикиној. Они никада то не би сами тражили, али су ишчекивали тај корак од Русије.

– Претпостављамо да су људи, са којима сте се сретали у току снимања филмова били занимљиви саговорници. Шта Вас је посебно дотакло у њиховим причама?

– Када сам почела да узимам прве интервјуе, разговори су трајали по три-четири сата; они нису могли да се зауставе, а ја нисам могла да их прекинем, јер су то биле праве исповести. Говорили су ми оно о чему су ћутали годинама: 80 година су чекали, да их се Русија сети. То су били људи, истргнути из живота, посебно они, који су били повезани са војском. Слика руског официра и целе руске војске се у целини бескрајно уздигла!

То је просто моја љубав – баш ти старци, које сам још успела да затекнем. При томе, то су били представници свих слојева друштва, а не они, како нам је усађено у совјетско време, буржуји, виши слојеви. Био је то вертикални пресек свих слојева друштва. Ту су били ентузијасти – односно, најактивнији и неравнодушни представници нашег народа. Изгубивши Русију, ти људи су смогли снаге да изграде модел руског света у иностранству, чиме су значајно обогатили светску културу. Тај свет су изградили на принципима, које носе из детињства: православна вера, руска традиција, поштовање своје хиљадугодишње историје.

Неретко су на снимцима наши јунаци поново преживљавали оно што су већ успели да «забораве». Тако је, на пример, унук адмирала Александра Колчака, такође Александар, одбијао да говори о судбини Русије, јер је желео да има сопствени живот, а не да иде «са белегом на челу», да је он унук адмирала. Када смо коначно дошли до њега, у разговору просто није могао да задржи сузе. Добро сам запамтила његове речи: «То, што се десило са Русијом, десило се и са мном».

– Неке епизоде циклуса су далеко од жанра документарног приказа догађаја. Такви су филмови «Ко је платио Лењину», «Лав Троцки и светска револуција» и «Зимска олуја», који говоре о веома контроверзим чињеницама из угла историчара. Ви сте успели да суочите супротстављене политичке снаге...

– Од самог почетка смо дали себи задатак да прикупимо што више докумената, илустрованог материјала, извода из хроника, јер није постојала целовита хроника. То је био изузетно сложен задатак. У току вишегодишњег рада на архивским материјалима смо сакупили грађу за политичко истраживање. Што смо даље проучавали ову тему, више сам схватала, да је не могу напустити. Показујући на екрану откривене чињенице, заменили смо лирски тон, циљем да покажемо политичке методе.

Са сигурношћу могу да кажем, да је то призвело свој ефекат: само је канал «Русија» осам пута репризирао «Ко је платио Лењину», и гледаоци су се масовно одазвали.

Пошто је сваки закључак био потврђен документацијом, представници научно- историјске јавности нису могли ништа да нам замере.

– Како бирате теме за филмове?

– Не могу рећи да постоји неки одређени план. Сам Господ нас води. У неком моменту сам осетила да сам дужна да то урадим, и зато ћу наставити са радом који сам започела.

У нашем последњем филму, «Отац Михаил», смо покушали да покажемо живот и историју породице нашег савременика протојереја Михаила Осоргина, који сада живи у паришком предграђу Кламар. У филму се говори о његовој судбини, о судбини његовог оца, којег су стрељали бољшевици у Соловецком логору за посебне намене.

То није само породична биографија; било ми је важно да разоткријем феномен руске породице. Њу су уништавали, стрељали, прогањали, и она је све то преживела, преживела је на основу традиционалних вредности, које сам већ спомињала: на вредностима Православља, културе и народне традиције. Баш на томе, што је руски народ изгубио у XX веку, – на поимању шта је то породица.

Може се много говорити на ту тему, организовати конференције, објављивати истраживања, али стварни примери су увек далеко убедљивији. Изнад свега ме је у тој причи дотакло то, што и у парохији и у породици оца Михаила, сви воле једни друге. У тој породици постоји ауторитет и сви се труде да га слушају, постоји утемељење традиције. Веома је добро, што се многобројни унуци оца Михаила сада васпитавају по истим принципима, као и сам баћушка, као и његов отац. Континуитет традиције савремени руски народ скоро да није сачувао, али је у емиграцији веома много очувано. И сада ми сви који живимо у Русији, треба да схватимо, да комуникација и јединство чине људе јачима.

У породици оца Михаила се не једном догодила трагедија, али је у преживљавању помагала љубав и јединство свих њених чланова. И на панихидама, и на венчањима, они су увек били заједно. Нема ништа вреднијег од тога, није чудо да Свето Писмо назива породицу малом Црквом. Отац Михаил има четворо деце. Сви су Руси, сви говоре руски, и њихова деца говоре руски, и сви су заједно у Цркви, и то је дирљиво! То је мали модел руског живота, и када гледалац види такве живе примере, није му потребна никаква дидактика. Бољи сценарио, од тог који се налази у животу, није могуће измислити!

– О чему ће бити наредне епизоде циклуса?

– Мислим да треба још да истакнемо страну из живота емиграције, која се тиче васпитања деце. Тај пројекат носи радни назив «Деца емиграције» и сада је у раду. На дан уједињења Руске Цркве је на телевизији приказан филм «Руски храм у иностранству», сада имамо идеју да снимимо филм «Руски храм у иностранству – 2», и да покажемо парохије Московске Патријаршије, њихову историју, њихов однос са Цариградском Патријаршијом.

У плану је и снимање филма «Заклетве оданости» о војним традицијама васпитања. Важно је да свако зна, зашто руски официри нису могли седети у присуству жена, зашто они никада нису могли обући страну униформу или изговарати псовке. Памтим, како смо једном замолили Александра Ростиславича Колчака да стави официрску капу у козачком музеју, али је он истог момента одбио. То би био добар пример данашњим козацима, који облаче униформе четовођа или водника, не размишљајући, да треба прећи веома дуг пут да би се стекло право на њихово ношење.

Осим тога, добили смо велики задатак од канала «Русија» да направимо филм поводм 200-годишњице Бородинске битке.

Верујем, да у мојим годинама још увек има довољно времена, јер имамо велике људе и организације, које негују сећање на стару Русију. Због тога сам веома захвална Фонду светитеља Василија Великог. Господ нам је послао Константина Малофејева, без чије подршке тако крупан пројекат једноставно не би био могућ.

Ми смо древна држава са огромним историјским наслеђем, које треба изучавати и користити. Не треба да гледамо ни на Америку, ни на Кину. Русија треба да се врати самој себи, и тада ће она поново постати велика и остварити процват државе.

– Да ли Ваши вишечасовни филмови сложеног садржаја, налазе пут до гледалаца?

– Мислим да налазе. Чак и без обзира на то што канал «Русија» често приказује наше филмове само у јутарњим терминима, знамо да их гледају милиони људи, рејтинг је толико висок, да некада надмаши и рејтинг популарног програма «Малахов+».

Ми Московљани, заузети својим пословима, не гледамо телевизију ујутро, али земља гледа. Додајте на то аудиторијум тв канала РТР-Планета, који броји на милионе гледалаца ван граница Русије. Наравно, желели бисмо да се филмови чешће репризирају, али када видимо, колико је документарни програм истиснут са других канала, радујемо се и томе што имамо. Чак и у поређењу са блиском прошлошћу, број историјских филмова на телевизији се значајно смањио, и то је врло алармантно.

Телевизијске куће се жале да млади и образовани гледаоци одлазе на интернет. Али, младима није потребан само забавни програм, они траже и садржаје о којима се може размишљати и ми видимо каква се дискусија на интернету развила о нашем филму «Ко је платио Лењину». Могу сасвим одговорно да кажем, да за таквим филмовима постоји насушна потреба!