У марту 2010. године по благослову епископа Женевског и Западно-Европског Михаила (Руска Православна Загранична Црква), светлост дана је угледала јединствена књига магистра историјских наука Г.И. Шевцове «Русија и Србија: Из историје руско-српских односа у годинама Првог светског рата (хуманитарни аспект)».
Та монографија је посебно актуелна данас, када је наше покољење дужно да се сећа Првог светског рата који су савременици сматрали Великим. Ми смо скоро заборавили не само тај рат, него и непоколебљивост и херојство војника и свих, који су се борили за Отаџбину. У последње време су се почели појављивати радови, који обнављају историјску правду, укључујући ту и помоћ Русије српском народу, који је претрпео многе недаће, како у балканским ратовима, тако и у Првом светском рату. У интервјуу сајту «Православие.Ru» аутор говори о раду на књизи, о Руској организацији Црвеног Крста, о свештенству, лекарима, медицинским сестрама – о људима, који су пружали помоћ болесним и рањеним војницима, мирољубивом српском становништву у годинама Првог светског рата.
***
–
Како се родила идеја о писању књиге?
– Интересовање за руско-српске хуманитарене везе се родило кроз интересовање за Србију, њену историју и културу. Мој први сусрет са том земљом је показао колико данас мало знамо о делатностима руских људи који су својим напором увеличавали славу и ауторитет Русије на Балкану, и чија су имена незаслужено заборављена. Жалосно је да о томе сада мало знају и Срби. Схватила сам да иза многих лепих фраза о помоћи и узајамности често стоји непознавање чињеничног стања. Посебно када је реч о догађајима из Првог светског рата.
Наравно, постоји објашњење такве ситуације. Код нас је у совјетско време та тема била практично табуизирана. Политички систем који је успостављен после Другог светског рата у Југославији, такође није допринео развоју «руске теме» у југословенској историографији.
Поред тога, није непознато да за разлику од својих енглеских, америчких, француских колега, руске медицинске сестре и лекари скоро да нису оставили писана сведочанства о свом боравку у Србији за време Првог светског рата.
Само у мемоарима руских дипломата Г.Н. Трубецког и В.Н. Штрандмана сусрећемо таква сведочења. Ти радови су тешко доступни широј јавности. Управо то ме је и подстакло да започнем рад на књизи.
– Због чега је за истраживање изабрана тема помоћи Русије братском српском народу у Првом светском рату, у тешко време како за Србију, тако и за Русију?
– Мислим, из неколико разлога. Прво, тај период који карактерише велико ангажовање снага свих учесника, је из корена изменио судбине многих народа. Мене, је у првом реду интересовало питање зашто је без обзира на погоршавање ситуације у самој земљи, Русија наставила да пружа помоћ Србији, а такође и ко су били иницијатори и организатори те помоћи.
Друго, учинило ми се важним да истакнем, да је хуманитарна делатност на Балкану постала наставак руске традиције доброчинства уз утицај локалних услова и особености. Избор облика и смера активности је диктирала текућа ситуација у Србији.
Истина, успело ми је да одговорим на та питања тек делимично. У току рада је постало јасно да је првостепени задатак – реконструкција стварних догађаја, њихових последица, утврђивање конкретних резултата руског присуства у Србији.
Књига је управо посвећена практичној делатности Руске империје, друштвених организација и појединаца на пружању помоћи народу братске православне земље. Сакупљени материјали сведоче да се Русија старала да олакша судбину различитих слојева становништва не само у тешким годинама рата, него и у време кратких прекида, настављајући финансирање већ отворених добротврних установа, а такође и одазивајући се на истовремене молбе српске владе. Ова књига је и о људима, који су убеђени да у првом реду помоћ треба пружати тамо где је најтеже.
– Русија се практично одмах одазвала на вест о аустријској објави рата Србима…
– Од првих дана рата у руској штампи, посебно московској, почели су да се појављују огласи о сакупљању средстава, лекова, одеће и рубља за српско становништво. Главни иницијатори сакупљања помоћи су били Московски словенски комитет и Српско подворје у Москви, Петроградско словенско добротворно друштво. Осим тога, Словенско добротворно друштво и удовица руског изасланика у Србији А.П. Гартвиг независно једни од других, полазећи од искуства балканских ратова, су брзо почели сакупљање средстава за организовање санитетских одреда у Србији и Црној Гори.
Касније је организована помоћ у намирницама, помоћ становништву крајева разорених ратом, отворене руске добротворне установе у Нишу и Београду, пружана помоћ болницама итд.
Велику улогу у организовању хуманитарне помоћи је осим различитих словенских организација имала Руска организација Црвеног Крста (РОЦК), царски дом. Без њихове конкретне подршке би била немогућа помоћ у тим размерама.
– Како су Срби тада дочекивали руске хуманитарне мисије?
– Већина хуманитарних мисија је стизала у јеку војних дејстава, тако да се није могло рачунати на свечане дочеке. Што се тиче одреда кнегиње Трубецке, који је стигао у фебруару 1915. године, када је епидемија тифуса била на врхунцу, у сећањима њеног мужа Г.Н. Трубецког налазимо сведочење да је на целом путу тог санитетског одреда из Москве кроз Румунију и Бугарску, медицинско особље наилазило на велику пажњу и саосећања. На железничкој станици у Нишу је одред дочекао премијер Никола Пашић и други високи функционери.
