Свети великомученик и победоносац Георгије прослављен у Призрену

Јеромонах Исидор на слави призренског храма: ,,Бог нас је призвао да останемо и да будемо чврсти и непоколебиви ма колико били тешки изазови времена који су пред нама“

Свети великомученик и победоносац Георгије код Срба познатији као Свети Ђорђе или Ђурђевдан литургијски је прослављен у храму њему посвећеном у царском граду Призрену. Литургију су, у присуству неколико призренских Срба, служили заменик ректора Призренске Богословије јеромонах Исидор(Јагодић), и парох призренски јереј Јован Радић, док је за певницом била мати Злата.

Свој преподневни термин за излазак одређен бројем личне карте, малобројни призренски Срби су искористили да дођу до свог храма да испрате делић литургије и да учествују у Светој Тајни Евхаристије.

Баке Светлана и Белка су упркос поодмаклим годинама и вишенедељном карантину, сишле низ стрме улице подкаљајске и дошле да се поклоне заштитнику града Призрена, а из другог дела града стигла је и девојчица Милица са мајком Евицом.

Оци су освештали и пререзали славски колач који је принео отац Јован са супругом, а отац Исидор је у празничној беседи честитао славу Епископу рашко-призренском г-дину Теодосију и свима који славе Светог Георгија, рекавши да због ситуације око корона вируса данас на слави није Епископ, нису ни професори и ученици Богословије, а ни мноштво народа, који се ранијих година окупљао у овом страдалном и васкрслом храму.

Беседу оца Исидора преносимо у целини:

,,Христос Воскресе! Ваистину Воскресе!

У име Оца и Сина и Светога Духа!

Свети апостол Павле je у једној од својих посланица ранохришћанској заједници написао речи које гласе: ,, Ако Христос не уста, ако Христос не васкрсну, узалуд је и вера наша“. И та заједница која је имала специфичан начин разумевања Христовог Васкрсења постала је и пример за нас и начин како да и ми доживимо и живимо Васкрсење Христово, овде и сада у нашим животима. Ако бисмо ове апостолске речи превели мало другачије значење оне би звучале овако: ,,Наша вера није узалудна, није празна, јер је Христос васкрсао!“ Васкрсење Христово је основа, темељ и узрочник сваке наше радости, јер ако није побеђен онај крајњи, последњи непријатељ човеков, онда и даље немамо чему да се радујемо. Али Христос је ради нас примио тело, ради нас примио страдање, крсну смрт и погребење и ради нас је васкрсао да би свакоме телу отворио пут у Живот Вечни. И славећи и радујући се попразништву Васкрсења Христовог славимо данас и Светога великомученика и победоносца Георгија, покровитеља нашега Светога храма и крсну славу нашег Епископа и мноштва вернога народа Васељене. И чули смо у данашњем Јеванђељу Христос говори ,,Мене су прогонили и вас ће прогонити, а и ви ћете ми бити сведоци“. Има ли ишта што може да објасни како је један младић од двадесетак година могао са таквом храброшћу, са таквом одважношћу и са таквом силом и љубављу да претрпи све оно што се описује у његовом страдању, у његовом житију. И можда бисмо ми данас рекли: ,,Шта то може један младић од двадесетак година, па није он довољно одрастао није он довољно зрео ?“. Али Св. великомученик и победоносац Георгије је онај који је сусрео Господа у оном благом и тихом поветарцу, како се каже у Светом Писму Старога завета односно као што га је срео Свети пророк Илија. И када се сусрео са живим Богом у њему се распалио неугасиви пламен, жар вере и није могао ћутати о ономе што је требало да се проповеда свуда и што треба да се проповеда до краја Васељене, до последњега дана, а то је да је Христос Син Божји, да је Христос Спаситељ Који се оваплотио, да је страдао, да је погребен био и васкрсао и спасао нас. И данас, и у свако време, Бог нас поставља у ситуацију где ми треба да будемо Његови сведоци, да треба да посведочимо Њега као живога Бога, како Га је посведочио и Свети великомученик Георгије и како су Га посведочиле хиљаде и стотине хиљада светих мученика, подвижника, и светих божјих угодника. Не тражи Бог од нас и не тражи у свакоме времену да сведочимо на исти начин. Св. великомученик и победоносац Георгије сведочио је заиста на један невероватан начин да се чак запитамо ,,Господе да ли је могуће претрпети све ово?“ Али сведоци смо и ми овде, нарочито на овом месту, да и Бог призива нас на сведочење. Призива нас тако што нас је поставио ту где јесмо и што нас је призвао да останемо и да будемо чврсти и непоколебиви ма колико били тешки изазови времена који су пред нама. Овај Свети храм је такође један велики сведок, један велики мученик, велики мартир, јер је сам пострадао готово до својих темеља, али опет је, видимо, жив, обновљен, служи се у њему, узноси се слава Господу и благодарење, приноси се бескрвна жртва и људи се опет сједињују са Живим Богом. Опет је ово место пуно Светих божјих анђела, Светих божјих људи и присуство Живога Бога, Свете Тројице. Поред тога свако од нас овде је призван да сведочи да је Бог жив и да је Бог исти који је деловао и Светом великомученику Георгију делује овде, сада, кроз нас, ма колико ми били слаби и колико можда били немоћни. А онда, када и ако буде било потребно, посведочићемо и онако како је сведочио и Свети великомученик Георгије, али не никако и никада да то сами призивамо већ само ако то дође одозго и уколико то буде дар Духа Светога. Такође и у овом тренутку сведочимо да није баш једноставно и да смо донекле постављени у један изазов, а то је са овим вирусом, са овом заразном болешћу која нас је све довела у једно стање збуњености, у једно стање да се поставља питање ,,А шта сада да чинимо, како сада да се поставимо?“. Сведоци смо данас и треба да се присетимо оних који би желели да су овде, на овом месту, данас са нама, да учествују на овом литургијском слављу, а пре свега и нашег данашњег слављеника Епископа Теодосија, а затим и свих оних отаца, браће, сестара наших, пријатеља, ђака који би испунили овај Свети храм и са радошћу и у пуноћи и велелепно славили овај празник. Али видимо да постоје ситуације које нас могу спречити да са таквом врстом велелепности славимо овај празник. Али не могу спречити оно што је од нас затражено, а то је да посведочимо љубав према Богу и љубав према ближњем. Некада је љубав и према Богу и ближњему таква да треба и другога да сачувамо од себе. Зато, ма колико данас малобројни били у односу на оно колико би нас заиста било, треба да заблогадаримо Богу на могућности да смо данас уопште овде, да смо живи и здрави и да су наши ближњи живи и здрави и да заблагодаримо на томе да има онолико мноштво оних који би желели да су ту. И Бог ће дати, Бог ће учинити тако да када и овај изазов прође, да ћемо се окупити и са великом радошћу прослављати и даље Живога Бога, сведочити да се Бог, Бог који је чинио толика чуда и знамења Св. великомученику Георгију пројављује и у нама и кроз нас. Данас смо и сви ми овде сведоци и свуда где се служи света литургија, да је Бог жив да је Он онај који је отворио пут у Царство Божје и да је Св. великомученик Георгије онај који нас води на пут и који нам показује са каквом вером, са каквом љубављу и са каквом храброшћу треба остати на путу ка Царству Божјем. Христос Воскресе!”

По окончању литургије послуживши се колачем и житом, Призренци су се, сада већ радосни, јер су после дужег времена могли доћи у свој храм, и причестити се, пожурили својим кућама. Није било жагора ни песме у црквеној порти, али су се растали у нади да ће све ово што пре проћи па да се опет саберу у својој светињи и да им дођу гости, јер им самовање тешко пада.