Смерност и свечаност

Разговор са проф. др Митром Рељић. Уз годишњицу упокојења песникиње Даринке Јеврић

16. фебруар је дан када обележавамо дванаесту годишњицу упокојења велике косовскометохијске и српске песникиње Даринке Јеврић. Можете ли на почетку овог нашег разговора да нам кажете ко је била Даринка Јеврић?

Сећате ли се Вашег првог сусрета са Даринком? Где и када је то било?

Са Даринком сам се први пут срела у холу Универзитетске библиотеке у Приштини, у паузи неког у низу предавања која су, поред квалитетних концерата, промоција књига и сл., деведесетих година минулог века била саставни део друштвеног живота Милутиновог града.

Да ли сте прво упознали Даринку или њене песме?

Некако у исто време упознала сам и Даринку и њене песме. Са добрим закашњењем, може се рећи. Човек не мора никад ни упознати доброг песника (ређима се то и посрећи), али не познавати добре песме није за похвалу. Од детињства сам расла у Сарајеву где су нам, не случајно, сервиране другачије лектире, па Даринкина поезија није једино са чиме сам се покасно срела. Упознајући се са Даринкином „поетиком тихог ткања”, стицајем низа околности, сазнавала сам да њени стихови не само што су младе на рецитаторска такмичења подстицали, него су Дечанска звона, претходно се прекрстивши, гдекад седамдесетогодишњаци са Чакора рецитовали, а госпе которске њену Собу, као најлепшу посвету вољеном, на црвеној свили везле. У породичну оданост Даринкиној поезији лично сам се уверила у септембру 2005. године на Бранковом Стражилову приликом уручивања „Печата вароши сремскокарловачке” – награде која је те године припала Даринки Јеврић. Тада сам сазнала да су двоје младих, и заљубљених, пуних тридесет година раније, купили Даринкину књигу Преварени тишином. Ишчитавали је, носили као реликвију, потом се узели, децу изродили, па љубав према Даринкиној поезији пренели на кћер Даницу која је на такмичењима побеђивала казујући баш Славјанску госпу. Године пролазиле, а Сретеновићи нису одустајали од жеље и намере да се сретну са песникињом не би ли им написала посвету на давно купљеној књизи. Коначно им се посрећило тог 3. септембра 2005. на Стражилову куд се, сазнавши да ће песникињи бити уручена награда, четворо Сретеновића упутило из Аранђеловца. Памтим како су Сретеновићи, не кријући срећу, пружили Даринки на потпис збирку песама пажљиво увијених корица, као какав редак примерак уџбеника, збирку ишчитавану тридесет година. Нема сумње да је читају и данас.

Каква је Даринка заиста била, каква је остала у Вашем сећању?

Таман као и њена песма – и стамена и славјански тужна која се „исконом тешила”. Отуд је њену свакодневну тугу, као и тугу њене песме, првенствено одликовала смерност и свечаност.

Даринка је оставила дубок траг у поезији Косова и Метохије. Чини ми се да се нигде толико лелек звона метохијских није чуо као у њеној поезији и да нам нико није приближио Метохију као она?

Вишњи је хтео да Даринка Јеврић угледа свет баш у Метохији, надомак Дечана, Арханђела, Љевишке, Патријаршије, па Богородице Хвостанске – центра шесте српске епископије по одлуци Светог Саве из 1219. године, која, ето, својих осам векова, попут многих других, дочекује у једва видљивим рушевинама. То сакрално подручје обилато крстоносним каменом, столетним борјем, смиљем и босиљем, представљало је редак извор песничке молитве и сталног надахнућа. У слободном човеку изискивало потребу да буде крштен. Чим је мало поодрасла, противно комунистичким адетима, упутила се пешке у Патријаршију да се крсти. Кума је била тада још увек млада монахиња Варвара, која се упокојила 2015., исте године кад и мати Февронија, игуманија Пећке патријаршије. Обе су се потом, у границама својих могућности, старале о свом, мало необичном, али драгом кумчету. Присећам се да смо недуго пре Даринкиног упокојења, заједно обишле Патријаршију. Бануле смо у примрак, уморне и попрскане блатом (којим су нас засипала албанска деца) након превртања и идентификације порушених споменика на гробљу у центру Истока. Исте ноћи морале смо и да се вратимо, а монахиње су се побринуле да не одемо гладне. Памтим како нам је мати Февронија, као деци, лично љуштила кувана јаја и придодавала у тањир. Знајући да кумче и није баш јешно, повремено је на свој начин демонстрирала строгоћу, а Даринка, на моје изненађење, уважавала захтеве добре мајке. Тад сам је први и једини пут видела послушну. Нико као Даринка није био упућен у борбу и страдање за веру метохијских монаха и монахиња. Била је лични сведок и онда када су игуманије биле принуђене пушком да бране манастирски посед, и онда кад је горео патријаршијски конак и мати Февронија једва из огња спасена, и онда када су их џелати отимали и секли монашке главе… Лелек дечанских звона у Даринкиној поезији, лелек је њене душе, али и бруј вере и наде докле год те вере има.

Нека сећања на Даринку и неке догађаје сте овековечили у Вашој књизи С душом на готовс. Како су изгледали ти дани у Приштини по доласку тзв. мировних снага? Како сте се вас две нашле под једним кровом? Шта сте све претрпеле? Шта вас је у тим тренуцима држало и терало да издржите, идете даље?

Узгред, с душом на готовс је Даринкин, нешто раније употребљен и надасве тачан израз душевног грча приштинских Срба, који сам ја уз песникињину сагласност узела за наслов књиге. Чим су приспели у Приштину, британски припадници КФОР-а су, онако „јуначки”, с тенка, устрелили Веселина Јововића, колико да нас подсете на чијој су страни. Дакле, додатну невољу за Србе представљала је чињеница да су се обрели у зони (не)одговорности британских војних јединица. Поједини Ирци или Шкоти из састава тих јединица који су, отргавши се контроли, покушавали, гдекад и успевали, да спасу понеког српског сужња, нису били у могућности да спрече даноноћна киднаповања и уморства људи по становима и на јавним местима, њихово мучење, понижавање и протеривање. На мети су биле жене, деца, немоћни старци и старице, млади песници и новинари, целе породице. У следу тог и таквог погрома пред очима целог света и уз присуство међународних војних и цивилних чувара нереда, врло брзо се десило да је једина преостала српска душа у солитеру са шеснаест спратова била песникиња Даринка Јеврић. Упркос честим посетама представнице УНХЦЕР-а, агилне Норвежанке (чије сам име нажалост заборавила), а са јединим циљем да утврди када ће песникиња коначно отићи (изгон приштинских Срба одвијао се уз пуну логистичку подршку међународних организација), и упркос свакодневним насртајима Албанаца на врата њеног стана, Даринка је остајала чврста у одлуци да не напусти свој дом. Све до поткрај августа 1999, када је након истовременог проваљивања врата и рушења прозорских стакала камењем с улице, била принуђена да се, по одобрењу ректората и носиоца станарског права, привремено смести у један од празних станова у Универзитетском насељу. Нешто раније су руски официри, свесно занемарујући зоне одговорности, дошли с Аеродрома Слатина и евакуисали Даринкине књиге и слике. Даринка и ја биле смо две од укупно пет-шест још преосталих српских душа у Универзитетском насељу. Смисао нашег опстајања у Приштини био је у саопштавању истине и пружању каквог-таквог отпора, како непријатељски расположеним Албанцима тако и њиховим заштитницима из белог света, упрегнутим у намери да затру српски језик, веру и сваку наду. Други важан разлог нашег опстанка била је Црква Светог Николе и отац Мирослав Попадић који је, свакодневно каменован, остајао одан и вери и својој Цркви.

Вера и црква у Приштини са оцем Мирославом су, како рекосте, биле важан разлог вашег опстанка. Да ли је било могуће учествовати у литургијском животу и како је то изгледало у граду у којем је било јако опасно бити Србин?

   Као што рекох, иако под сталном претњом крстоубилаца, отац Мирослав Попадић је устрајно бдио над оно мало преосталих парохијана. Бивало је да на недељну Литургију (увек с главом у торби) дође тек по двоје или троје, а наш храбри свештеник је служио са таквим полетом и верујућим жаром, као да му је Црква испуњена до последњег места. Кад се, о славама, никако није могло до Светог Николе, отац Мирослав би се маскирао каквом јакном, седао у аутомобил и долазио к нама, да пресече славски колач и изговори славску молитву. Даринка се највише радовала тим славским свечаностима. Заједнички смо, као своју, припремале и обележавале обе наше Крсне славе, Даринкину – Св. великомученика Пантелејмона и моју – Св. Архангела Михаила. За време свештеникове молитве (а Бог га је обдарио добрим гласом), Даринка је, детиње пркосећи нашем непријатељском окружењу, отварала широм прозоре не би ли се свештениково појање што даље чуло а мирис тамјана проширио насељем.

   Мартовски погром је још једном променио токове ваших живота. Да ли сте и након погрома остали у Приштини?

У општем, од стране тзв. међународних снага пажљиво диригованом, атаку на српски народ, његове светиње и имовину 2004. године, страдала је и Црква Светог Николе у Приштини. Спаљена је 18. марта нешто пре осам сати увече. Изгорео је и парохијски дом а отац Мирослав само Божијом промишљу остао жив. Спаљивањем Цркве нестао је и последњи мотив нашег опстанка у Приштини. Нисмо пристале да будемо декор који је требало да послужи невладиним организацијама, странцима и другим неваљалцима да „докажу” како, ето, Срби и даље живе у Приштини.

     Да ли ми данас умемо да ценимо људе Даринкиног кова, дара...?

Како ко. Однос према појединим људима и њиховом доприносу националној култури у доброј мери зависи од вредносне оријентације друштва у датом времену. Код нас су се, по правилу, смењивали периоди херојских прегнућа у име очувања старе славе и традиције и периоди који су негирали оно најбоље у српској историји. Други миленијум дочекали смо национално располућени. Људи попут Даринке, ослоњени на оно најлепше и највредније у српској традицији, упркос томе што слављење „времена оног” у њиховој мисаоној визури не искључује све што је добро у „времену овом”, најблаже речено, нису пожељни. Ипак, има доста људи који и те како цене Даринкину постојаност и њено непристајање да је сврстају у „умерене Србе”. Сведоче о томе и толики стихови њене песничке сабраће, посвећени њеној људској стамености и „ријечи узорној”.

   Како се ове године обележава дан Даринкиног упокојења, а како је било у годинама које су за нама?

И овај разговор који сте Ви иницирали, доказ је да песникиња Даринка Јеврић живи у сећању својих Метохијаца, добрих пријатеља и познавалаца њене поезије. Почев од оне дивне вечери коју су ученици ораховачке гимназије уз Вашу и помоћ Цицину приредили о првој годишњици Даринкиног упокојења, присећања на овај или онај начин било је сваке године. Пре две године, у организацији Филозофског факултета у Косовској Митровици (Катедре за српску књижевност) и Дома културе у Грачаници поводом јубиларне – седамдесете годишњице песникињиног рођења и десете њеног упокојења, одржан је округли сто посвећен Даринкином стваралаштву на којем су учествовали наши уважени лингвисти и професори књижевности. Исте године штампан је и зборник радова изложених на округлом столу, под насловом: Даринка Јеврић: архетип, љубав, трагика, који, осим разноврсних и компентентних научних осврта на поетику Даринке Јеврић, обухвата и њену богату библиографију.

   О Даринки Јеврић, њеном животу и њеној богонадахнутој поезији имали бисмо још толико тога да кажемо. Али, хајде да овај наш разговор завршимо стиховима онако како би, чини ми се, и Даринка учинила?

   Ових дана сретох се са Миланом Михајловићем. Банула му - каже - песма а да се није ни сетио да је, ето, баш уочи годишњице Даринкиног упокојења. Миланова песма добродошла је за крај овог нашег разговора, па, са одобрењем њеног аутора, тако и да завршимо.

НА НЕБЕСКОМ ВЕНЧАЊУ

СЛАВЈАНСКЕ ГОСПЕ

                                               Даринки Јеврић

Сву ноћ кочије изнад главе,

ко свици, трепћуће одсјаје праве!

Петли са дна јава

младој зори су најава!

Свадба!

Кочијаш – монах преко клепала,

ко мужјак преко прага,

преноси дугу белу хаљину

обљубљену чипком од јеванђељских слова.

Подиже је у вис толико

да сито – жито лако може да добаци

и ђулу јабуку узнесе

до самог рога крова!

Удаје се песма!

Потом, лагано, дуж подова,

ногу пред ногу,

руку под руку,

хаљина, сва од стихова,

стиже пред олтар!

Тачно у подне,

( какав је то дар!)

венчава је Сунце !!!

На сав глас

звона са неба

дамарају

право под ребра!

Бруј одлеже

од свода

до пода!

Песма,

у дугој белој хаљини

из снова

(сва изаткана од слова и стихова)

протеже се

Сунцем овенчана

до самог била

                                         Високих Дечана!!!”   (Милан Михајловић)