«Пост је могућност да се променимо одмах, а не после»

28. новембра је за све православне хришћане почео Божићни пост. Шта то време представља, како достојно да дочекамо Рођење Христово, на шта најпре треба да обратимо пажњу у свом духовном животу – о свету томе промишљају свештеници Руске Православне Цркве.

– Мудраци су јаслама пришли не празних руку, већ су Младенцу донели дарове. Спремајући се за Рождество Христово, треба да осмислимо свој живот на нови начин. Треба да чинимо добро ближњима, и да са тим даровима кренемо у сусрет Рождеству Христовом. У Русији је свака година, година милости Божије. Божић је празник мира, и на тај дан су наши суграђани посећивали болнице, затворе, трудили се да помажу другима. Живели смо мирно и са муслиманима, и са будистима, и они су се радовали што постоји такав чудесан празник, и добре традиције у вези са њим.  

– У време Божићног поста треба више пажње да посвећујемо главном – односу са Богом. Током поста мало тога жртвујемо, али ако се одрекнемо тог малог, учимо да одолевамо себи, да волимо, јер Бог и јесте Љубав и Он делује кроз Жртву. Наравно, треба разумети да се не ради само о томе да се одрекнемо скромне хране, него да урадимо нешто што обичним данима не радимо, на пример, завршимо оно што остављамо за после. Пост је добро време за унутрашње старање, али оно треба да буде праћено и спољашњим делима, делима љубави и милосрђа. Сваки нови пост је могућност да се већ сада променимо, а не касније, или у старости.

– Пост је средство које нам помаже да се очистимо од страсти и станемо ближе Богу. Тада ће се и сам празник Божића другачије доживљавати. Ако током поста немамо могућности да одемо у храм, треба да молимо Бога за опроштај. Они који се ретко причешћују, треба у Божићном посту обавезно да се причесте.

Наравно, не треба ни у одшелништво да одлазимо, треба да посвећујемо пажњу ближњима. Можемо и да поседимо мало са њима у новогодишњој ноћи, али, ипак, треба да горимо пред Богом, јер свако има свој пламен.

Често код верника пост постаје нешто аутоматско: просто се мења план исхране, неко се суздржава од гледања телевизијског програма – али живе вере нема. Недостаје нам ревности, а њу Господ може дати за стремљење ка Њему. Треба да молимо да нам Господ подари јаку веру, да се трудимо да живимо по духу, а по речима, јер је Дух животворан. И важно је да будемо хришћани свугде – почињући од кухиње, завршавајући у храмовима. Из прве то неће успети, јер је много грехова, и немоћни смо. Али, ако се, уз Божију помоћ, будемо мењали, Господ ће нам даровати, као многим светитељима, исцељење греховне, губаве душе.

Свако има своје бојно поље: код неког је окорела завист, неког муче телесне страсти, неког нешто треће. Треба да читамо свете оце, да разумемо како су они побеђивали страсти – ми нисмо први који су се са тиме сусретали. На пример, ако неког човека мучи завист, треба да посети болницу, да види колико је несрећних људи, да се саосети са њима и да им помогне – и милосрђем да победи страст зависти. Као друго, да победи себе и каже: ”Опрости, Господе, и помози ми да победим ту завист” – и да се помоли за људе који су у нечему бољи од њега. То ће бити хришћански. То је већ почетак духовног раста.

– Пост је време када треба да схватимо за шта живимо, од каквих страсти патимо, и како са њима да се боримо. То и јесте задатак и циљ поста. Божићни пост је припрема за Рождество Христово, дан када је у свет дошао Спаситељ Исус Христос. Зато треба да се боримо са греховним склоностима током целог поста.

Током поста су нам посебно видљиви наши недостаци, на пример, страст осуђивања, гнева, зависти, гордости. Треба да се боримо са тим страстима, да се молимо, да се исповедамо и причешћујемо. Што ближе прилазимо Богу, више је искушења, и јаче нас напада непријатељ, ђаво. То је приметно, и против тога се треба борити. Сада је у свету много зла, треба ратовати макар против мржње и гнева. Гнев је уништење, то је крај. Што је више зла, брже се приближава Други долазак, и свет неће моћи дуго да издржи у злу, он ће погинути.

Још бих желео да кажем у вези са дочеком Нове године. Моји родитељи су овако чекали Нову годину: слушали би глас Левитана, химну Совјетског Савеза, па би након тога гасили радио, и одлазили на спавање – никаквог весеља није било. Шта да се прославља? Да славе што је прошла година? Што су ближе смрти?! Моји родитељи су увек говорили да се у новогодишњем празновању треба присетити шта се догодило протекле године, да треба заблагодарити Богу за то што је даровао још једну годину живота, и у молитви тражити благослов за наредну годину. Такође, не знам шта је то ”стара Нова година”. ”Стара Нова година” је 14. јануара, а тад је Обрезање Господње. Какво весеље?!

Много је важно да људи у то време осете своју породицу, своју децу, да то време не проводе по манастирима, него са својим ближњима, да поучавају своју децу.

– Најкарактеристичнија црта Божићног поста је то што је он Божићни. Што нас он води до догађаја, чији је смисао недоступан неверницима, и који тражи стални напор, па чак и подвиг срца и разума од верника: Бог је постао Човек. Пост је помоћ у том подвигу. Са оне, друге стране, такође се улажу велики напори: кич под изгледом културе, идиотизам у велу рекламе, потрошачка грозница, алавост и прождрљивост – шта год вам падне на памет, само да се од човека сакрије чињеница Божијег Оваплоћења. А уз то, на нашу срамоту, придодаје се и четрдесетодневни подвиг православних људи да одаберу и набаве ”посне” торте, пирошке, бисквити, конфете, чоколаде, мајонези, маргарини, и тд.

– Божићни пост, као и сваки други, може да нам постане период уздржања, између осталог, и од сувишних информација којима су буквално преоптерећени наши савременици.

Сада су људи, посебно они који живе у градовима (а таквих је, по свему судећи, већина), буквално оковани информационим мрежама, везама, контактима који лишавају човека мира, најпре духовног мира. Кључни задатак у томе играју друштвене мреже, мобилни уређаји, и класични медији, који изливају на нас непресушне потоке празних информација, информација које не доносе никакву корист нашем уму и души. То једе наше време и снагу које нам је Господ дао да бисмо ишли путем спасења. Људи су захваћени неким безумним метежом. Све то мори, исушује душу, слаби дух, и ништа више. Често се ми сами препуштамо тој сујети под благопријатним изгледом, оправдавамо то неком неопходношћу, радом, дружбој или ”пословима”.

Божићни пост је идеално време да се, по мери својих снага, уклонимо од светске сујете, и да се замислимо над главним задатком нашег живота – над спасењем и сједињењем са Богом.