Митрополит Амфилохије: Константинопољ угрожава јединство православља, потребан је продужетак Критског сабора

Интервју Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија руској информативној агенцији Тасс

Ваше Високопреосвештенество, како Српска православна црква гледа на одлуку Константинопољске патријаршије у вези с «обновом процеса» на давању аутокефалности и «обнови ставропигије Васељенске патријаршије у Кијеву»?

– Српска православна црква је у вези с тим у мају упутила изјаву нашег Архијерејског сабора, у којој скреће пажњу Константинопољске патријаршије на то да ће пружање аутокефалности од стране Константинопоља угрозити не само јединство православне цркве, већ положај Константинопољске патријаршије, а да не говоримо о јединству православља. То се потврдило када је Московска патријаршија донијела ту одлуку, одлуку која се и могла очекивати послије директног мијешања у унутрашњи живот Руске цркве. Истовремено, то је изазвало велику забринутост и међу другим помјесним црквама. Многи православни архијереји изразили су своје огорчење због тог чина Константинопољске патријаршије.

Мислите ли да ће таква одлука угрозити јединство православног свијета?

– Она је већ запријетила јединству православног свијета. Изазвала је прекид канонског општења између Московске и Константинопољске патријаршије, а заједно с тим запријетила и самом јединству помјесних цркава православног свијета. При томе, посебно питање је функционисање православне дијаспоре.

Да ли Српска православна црква намјерава да предузме неке активности у вези с одлуком Васељенске патријаршије?

– У нашој Цркви засједа Архијерејски сабор 6. новембра. Предвиђено је да се на сабору расправља о питањима просвјећивања. И ја сам убијеђен да ће у том смислу бити једно од главних тема Сабора и питање „Украјинске цркве“, као и одговор Сабора на радње Константинопоља.

Како СПЦ оцјењује ситуацију у вези с Косовом и Метохијом? Какав је став СПЦ поводом преговора о «разграничењу» између Србије и Косова?

– СПЦ непрестано износи своју позицију према питању Косова и Метохије. А у последњој изјави Архијерејског сабора од маја мјесеца, Црква одлучно одбија било какав напредак у погледу разграничења. Ми уопште до данас нисмо схватили шта то разграничење значи. Они који гурају то питање нијесу дефинисали шта је то разграничење и гдје треба да буде. Што се тиче цркве, природно је да она не може да се одрекне свога мјеста на Косову и Метохији, свог историјског бића, историјског бића српског народа уопште. Сва наша историја, духовност наше Цркве, живот нашег народа, наше државе заснива се на Косову и Метохији. Одрећи се Косова и Метохије, за нас значи, одрећи се самих себе. Зато ми заиста очекујемо помоћ од западних народа, надамо се да ће они коначно схватити да то није рјешење, него управо продубљивање проблема на Балкану. Погрешно је њихово рјешење које су спроводили кроз бомбардовање Србије и Црне Горе, кроз подршку групи Албанаца која је срамота за достојанствени албански народ. То су терористи, злочинци, који су искористили тај историјски тренутак и добили власт. Запад их је подржао упркос одлуци СБ УН 1244 и Устава Србије, сагласно којем су Косово и Метохија – саставни дио Србије. Двије трећине човјечанства нијесу признале лажну државу Косово и надамо се да ће нам они помоћи, посебно Русија и оне европске земље које нијесу подржале Косово упрокос притиску САД. Надам се да ће се то питање вратити у оквире међународог права, сагласно одлуци СБ УН и свих међународних рјешења о границама.

Које политичке снаге су блиске по духу СПЦ, посебно у погледу косовског проблема?

– Колико ја знам, огромна већина народа слаже се с нашим ставом, а такође и огромна већина политичара сагласна је с Црквом. Најважније наше културне организације, као што су Академија наука и умјетности Србије, већина академика слаже се с нама, мада постоје и појединци који подржавајау тренутну власт у Србији. Матица српска такође подржава наш став, наводим само главне културне ораганизације, све су оне против идеје разграничења. Међутим, још нико не разумије шта то разграничење значи, гдје су те границе, како Србија може да се разграничи с Пећком патријаршијом и с Дечанами, то је апсолутно немогуће?! Народ је апсолутно против таквог рјешења! Одричући се Косова, Срби се одричу самих себе.

Какав је данас положај Срба у Црној Гори? Постоји ли опасност формирања тзв. «црногорске цркве», чија су прва лица недавно изразила наду у признање од Константинопоља слиједећи примјер „Украјинске цркве“?

– Ово није толико питање Срба и српског народа, него питање Православне цркве у Црној Гори, без обзира на то што се она зове српском. Наша Црква је силно пострадала послије Другог свјетског рата, комунисти су убили Митрополита црногорског Јоаникија и 120 најбољих свештеника од 1945. до 1949 г. У таквом положају Црква је живјела до 70-их, 90-их година. Управо у то вријеме поставили су питање тзв. аутокефалне цркве. То је веома слично догађајима у Украјини у малом, пошто је у Украјини ситуација сложенија. Али једини који је признао ту црногорску цркву је Денисенко. Они се сада надају да ће Константинопољ признати и њих, али то је апсолутно немогуће, пошто је Дедеић, који је на челу тзв. „црногорске цркве“, био свештеник Константинопољске патријаршије у Риму и због својих преступа управо га је чина лишио Патријарх Вартоломеј и његов Синод. Зато и нема говора о таквом признању. Наш сабор очекује да Константинопољ, који још није прокоментарисао те изјаве, да ће се дистанцирати од те секте. Проблем је у томе, што је црногорска власт која подржава ту секту, потписала споразуме о сарадњи са свим конфесијама, осим са нама, а од нас траже да се региструјемо као нека нова црква у Црној Гори, мада ми овдје постојимо од апостолских времена.

Шта мислите, да ли данас постоји могућност обнове разрушеног јединства православног свијета?

– Сви православци, а посебно Константинопољска патријаршија, треба да знају да је завршен империјални, константиновски период у историји Цркве. Док је трајао империјални период, који је почео император Константин, Константинопољ је заузимао важно мјесто у историји, а послије пада Константинопоља 1453. године, Московско царство је преузело на себе неке обавезе да помаже свим православним црквама, спасило је Јерусалимску цркву, Антиохијску патријаршију, максимално је помогало Константинопољу, царска Русија је помогала и нама овдје у Црној Гори, и како држави, тако и Митрополији. Црногорска теократија не би могла преживјети без помоћи из Русије. Године 1920. из Турске је протјерано више милиона православних Грка, послије Другог свјетског рата истјерали су и Грке из Константинопоља, тако да данас у Константинопољу нема ни 2-3 хиљаде православних вјерника. Како, имајући то у виду, Константинопољ може играти улогу коју је играо у империјалном периоду?

Падом Константинопоља 1453. године и мученичком смрћу цара Николаја и његове породице 1918. завршен је константиновски период историје Цркве. Први Рим је пао у јерес, примајући као догму непогрешивост римског епископа. Прошао је период Другог Рима и Трећег Рима као царства, завршио се империјални слој, како га је звао познати теолог Александар Шмеман. Према мом осјећању, данас је Црква дужна да се врати у период прије императора Константина, до 4. вијека н. е, и, потпуно су у праву кад кажу из Москвоске патријаршије, Црква мора да рјешава сва важна питања на свеправославном сабору, онако како се то рјешавало на првом апостолском сабору «јер је угодно Светоме Духу и нама..» (Д.Ап.15,28). То је једини начин рјешавања питања православне Цркве у будућности. И то је дужан да зна Константинопољски патријарх: империјално вријеме је прошло, Црква мора да функционише независно и слободно, како је то и било у првим вјековима апостолске Цркве, свеправославне. Тако је и било почетком 60-их 20. вијека, када су одржаване свеправославне конференције на Родосу, а затим у Женеви, до Критског сабора.

Према мом мишљењу, једино рјешење тог питања било би наставити Критски сабор, који није завршен, и српски патријарх је позвао да се настави. Четири патријаршије су дужне да дају своје рјешење о сабору, пошто без учешћа Руске православне цркве и три остале, он не може бити свеправославни. Потребно је прихватити одлуке Сабора, јер колико ја знам, све оне су биле раније биле прихваћене још у Женеви, и истовремено покренути на Сабору тему пружања аутокефалности. Сабор мора донијети коначно рјешење ко може пружати аутокефалност и тиме ријешити питање Украјине и других сличних проблема. Кристално је јасно да Константинопољ више нема оних права која је имао у своје вријеме да једноставно даје аутокефалију, такво је савремено стање православне Цркве, управо зато је он одбио да на Сабору раправља о питањима аутокефалности. Питање је било припремљено за Сабор, али га је Константинопољ у последњем моменту одбио, мада одлукама из 1993 год. и Свеправославне конференције 2009. већ је било ријешено да само мајка-црква може доностити одлуку о аутокефалности. А мајка „Украјинске цркве“ данас је не Константинопољ, него Москва, исто као што је у Скопљу мајка-црква Српска црква. Мајка-црква треба да предложи аутокефалност, а Константинопољ и друге православне цркве треба да потврде ту одлуку. Неријешеним је остало само питање, како ће се потписати таква одлука. 27. јануара 2016. поставио сам то питање у Женеви, рекавши да је «срамота да се одлука не потпише због формалности». Васељенски патријарх ми је одговорио: «То није само питање потписа него и садржаја Томоса». Сада је постало јасно да су они одбацили питање аутокефалности с циљем да и даље пружају аутокефалност, како су радили 1000 година. Али тако не може да се настави. Безусловно, ми уважавамо Константинопољ, нико не поставља питање да је она првопрестона Црква, али та првопрестона Црква мора да се прилагоди свеправославном начину живота нашега времена и своју мисију мора да прилагоди православној мисији у читавом свијету.

Потребан је сабор на коме би се потвдиле одлуке Критског сабора и који би био продужетак Критског сабора. Што он раније буде сазван, тим боље. Управо је Критски сабор потврдио 14 аутокефалних цркава у њиховим канонским границама. И својом одлуком на рачун Украјине, Константинопољска патријаршија негира и не признаје одлуке Критског сабора!? Ми ћемо то расправити 6. новембра на нашем Архијерејском сабору и сматрам да ће то бити предлог СПЦ – да се настави Критски сабор, а такође на њему поставити питања пружања аутокефалности и питања дијаспоре. Константинопољска патријаршија инсистира на томе да дијаспора припада њој, а то је потпуно неприхватљиво с канонске тачке гледишта.

Да ли је могућа у оквиру таквог сабора ревизија одлука Константинопољске патријаршије у Украјини, или је то канонски немогуће?

– Наравно да је могуће, зашто не би било? Ако Константинопољска патријаршија прихвати оно што је већ потписала у Женеви 2009. године, да само мајка-црква може давати аутокефалност, тада она мора прихватити и да само Московска патријаршија, којој припада Кијев већ 300 година, има право, ако сматра потребним, да пружи аутокефалност Украјинској цркви. Али то мора да предложи Руска православна црква, а остале цркве да размотре и прихвате. Ако се расколници у Украјини покају, Московска патријаршија може и да скине анатему ради нормалног функционисања Цркве у Украјини, кроз уједињење расколника у канонској Украјинској православној цркви Његовог блаженства Митрополита Онуфрија.

С руског: Марија Живковић