Михољдан у Великој Хочи

Академик Матија Бећковић из Велике Хоче поручио да је Косово најскупља српска реч

Обраше се виногради у ораховачком крају, дворишта већ замирисала на младо вино, диме се ракијски казани, стиже и нова комовица... И Михољдан је ту да се прослави завршетак још једне радне године у виноградима и да се воноградари захвале Господу на овогодишњем роду. Прослава овог празника од великог значаја за овај крај почела је и ове године литургијски, како и доликује Великој Хочи, у чије су цркве, темеље кућа и винограде урезана имена славних Немањића. Пристигао владика Теодосије, пристигли верници са свих страна, оживело село. У капели Светог Трифуна, уз владику велики број свештенослужитеља узноси молитву Господу и Светом Киријаку Отшелнику, а међу њима и отац Нектарије Серфес из Америке, који више од 20 година помаже народ српски на Косову и Метохији.

Пуна порта Дечанског конака народом, пуна капела Светог Трифуна у којој се служи литургија...Народ се радује сабрању, а владика у беседи благосиља све окупљене, и посебно се захваљује академику Матији Бећковићу, који је ове године дошао да са окупљенима у Великој Хочи прослави Михољдан.

-Присуство нашег Матије, данас овде, нас радује и храбри - рекао је владика у михољданској беседи. - Он речју својом улива наду и веру да истрајемо, да опстанемо, да сачувамо наше Косово и физичким присуством, али и молитвом и песмом и речју. Да се не угаси оно што је вечно пламтело у срцима нашим, да се не угаси кандило вере у нама, него да гледајући у лице Божје истрајавамо на нашем крсном, али васкрслом Божјем путу.

Владика Теодосије је поздравио и чланове Косовско-метохијског одбора Матице српске из Новог Сада, као и Милорада Арлова, председника Одбора за Косово и Метохију из Републике Српске, који су присуствовали светој литургији, али и све који су са разних страна дошли да буду са Србима у Великој Хочи, јер је сваки њихов долазак важан за очување српског народа у овом крају. Владика је казао да је потребно да чинимо оно што можемо, да се молимо и да благодаримо Богу:

-Потребно је да се молимо Богу, потребна је и Божја помоћ, али и сами да чинимо колико је до нас по речима блаженопочившег патријарха Павла ,,Господ не тражи више него што можемо, али исто тако да не чинимо и мање од оног што можемо“, већ да ми гредимо и да тежимо ка добру, да гледамо Његово пресветло лице чинећи добро, љубећи Њега и ближње своје. А онда ће Господ дати да оно што је људима немогуће буде нама могуће. Да оно што су људи заборавили да се појави и у нашем времену и да изнутра из нас поново ничу они плодови који су красили род наш у оно златно време Немањића и наших владара архиепископа у роду нашем. Заиста, данашња литургија јесте наше благодарење и ми се надамо у Бога, у силу Божју, не у нашу снагу, већ да Господ иде испред нас, да нам Господ отвара наше путеве, да Господ уклања препреку на нашем путу и побеђује наше непријатеље,

Летња позорница у дворишту Господарске куће је по окончању литургије било савршено место за културно уметнички програм који је приређен. После поздравног слова владике Теодосија, Матију Бећковића је најавио професор доктор Јован Делић са Филозофског факултета у Београду. Професор Делић је своје казивање о Бећковићу везао управо за његову реченицу ,, дирам у рану“ из једног записа о Бранку Ћопићу, која би, како је рекао, могла стајати изнад целокупног Бећковићевог песништва:

-По тражењу оца и по рани оца и по духу оца у поезији Бећковић је сличан Шекспиру и нема Шекспир већег рођака у српској поезији и у светској поезији од Матије Бећковића. И дух мајчинства кроз поезију зар то није дирање у најдубљу рану, и зар није љубав једна рана и кад се тражи и кад се негује и кад се губи, али и кад се из губитка, из гроба, молитвом уздиже до неба. Зар није Вера Павладољска, та чудесна поема која доказује како љубав и молитва и гроб иду заједно, и како гроб ту није никаква препрека и зар се тиме није потврдила христоликост Бећковићеве поезије. И не видим ниједног песника сличног Дантеу данас у савременој поезији, као што је Бећковић, јер доиста, тај пут од гроба, од драге, од мртве драге, па до молитве и до Небеса, освојио је он. Зар није наша највећа рана Косово, и с њим Метохија наравно, наша највећа рана, и зар Бећковићева поезија није из те наше ране и није ли та рана васкрсла онако како је васкрсла.

Матија Бећковић је исказао своје задовољство и радост што је у Великој Хочи и што је претходно вече био у Призренској богословији. Он је казао да је Призренска богословија, штампала његову књигу ,, Косово најскупља српска реч“ коју је написао пре 30 година, поводом 600 година од Косовског боја. Задивљен призором који га је дочекао у Великој Хочи, Бећковић је казивање својих стихова започео баш речима написаним на првим страницама те књиге:

- И не знам шта би данас било пригодније него да прочитам прве странице тог текста насталог поводом 600 година од Косовског боја: ,,Пре шест векова ништа се на глобусу није десило значајније од Боја на Косову пољу. И данас, после шест стотина Видовдана за судбину српског народа ништа није пресудније од битке која траје на Косову и за Косово. Исход Косовског боја још се не зна, како оног негдашњег, тако овог садашњег. Од почетка претрајавају две стварности и две истине и не уступају га другој. Што време више одмиче, све се мање зна хоће ли нас онебесати или прогутати косовска рана. Косово освањује свакога јутра, сваки дан је једна годишњица и једна задушница. И данас се тамо као и на Видовдан 1389. види ко је вјера, а ко је невјера...“

Бећковић је прочитавши овај текст пун дивних и свевремених порука о Косову и за Косово, на крају казао да је књига,, Косово најскупља српска реч“ штампана по благослову епископа Теодосија и да се данас текст књиге појављује ,, на правом месту у право време“.

После овог текста који као да је писан за данашње време, Бећковић је казивао стихове из десетак својих антологијских песама као што су: Учини ми љубав, Вера Павладољска, Ћераћемо се још, и друге. Публика је сваку од њих поздравила громогласним аплаузом.

После Матије Бећковића своје стихове на Михољданском сабрању је казивао и песник из Грачанице Ратко Поповић, а у културно-уметничком делу програма су учествовали и КУД ,, Копаоник“ из Лепосавића, ансамбл ,,Венац“ из Грачанице и етно група ,,Извор“ из Врања.

Окупљенима се обратио и председник Одбора за Косово и Метохију из Бања Луке, Милорад Арлов и у знак захвалности академику Матији Бећковићу поклонио шал са натписом,, Република Српска“. Милорад Арлов је на Михољдан посетио и породицу Илић, коју чине два брата и сестра, и испред Одбора уручио им помоћ у износу од 500 евра.

У дворишту Господарске куће ученици Призренске богословије су продавали књигу Матије Бећковића коју су штампали, а окупљени су прилазили Матији, који им је са пуно љубави писао посвете.

У поподневним сатима је на летњој позорници, представљена књига,, Антологија српске народне лирике Косова и Метохије“ коју је приредио професор Владимир Бован. О књизи су говорили проф.др Мирјана Закић, др Бранко Златковић, редактор проф. др Валентина Питулић и уредник Татјана Костић.

Организатори манифестације Михољдан у Великој Хочи су били Црквена општина Велика Хоча и привремени орган општине Ораховац.