Света Олга и врата цркве, која су отворена за нас

Једном приликом, читајући житије свете Олге, помислио сам како се и у нашем савременом животу често дешава нешто слично ономе што се десило равноапостолној. О овоме је реч.

Као што је познато, једна од најтајанственијих страница у Олгиној биографији је време и место њеног крштења. У вези са тим има много претпоставки, а дискусије се до данас не стишавају. У тој причи постоји један детаљ, који се често занемарује. Детаљ који је можда споредни, али знате, као што то често бива, другостепене ствари одређују првостепене.

Крштење Олге има везе са њеним путовањем у Константинопољ. Међу спасаване, књегиња је приступила или у самом Цариграду, или (што је мање вероватно) после посете граду. Нема сумње да је посета другог Рима на Олгу оставила велики културолошки утисак. Највероватније да је посета познатој цркви свете Софије била пресудна. Пагански храмови, на које је Олга навикла у својој земљи, нису могли да се пореде са размерама и лепотом Велике цркве. Небеска лепота Софије је увек поражавала човека било које вероисповести. О томе постоји много сведочанстава. Ни Олгино срце није могло остати хладно пред таквом лепотом.

Можемо покушати да замислимо, како је у тај храм први пут ушла кнегиња. Бојажљиви, несигурни кораци...Улази... Огромна купола је надкриљује, попут небеског свода. Па то и јесте цело небо – само сада већ ново небо, преображено златном светлошћу васкрсења. Таквом светлошћу је обасјан сав храм. Ова светлост не излази само из златних купола, него у потоцима тече од ореола светитеља, са мозаика, од све сијајуће унутрашњости храма, од одежди свештенослужитеља. Невидљиви хор сачињен од хиљаду гласова испуњавао је свехрамовно пространство. Ликови светитеља, створени танким четкицама најбољих мајстора Византије, чини се да продиру право у срце. Из посебних отвора у поду полако се подижу навише облаци дима, након кађења. Чини се да стојиш у центру неба, и да изнад тебе може бити само Сам Господ...

Могуће, да је нешто слично осетила Олга, која је до тада читав живот проживела под ниским сводовима руских брвнара. И, може бити да је управо тај утисак и постао последњи корак у дугачком духовном путу велике кнегиње. Стојећи под широким сводовима свете Софије, Олга је осетила да је код куће. И срце је донело пресудну одлуку – она се крстила.

Могуће да је било тако. Познати летопис никако не негира такво схватање, чак га допуњује. Идеолошки и политички фактори у потпуности се могу нанизати на стуб личног духовног избора. Као што се, на пример, после десило са кнезом Владимиром.

Уколико је то било тако, онда можемо рећи да је Олгино преумљење било неки прототип пута руске душе ка Богу. И у мом животу је моменат преокрета у духовном тражењу, била посета храма светог Николе, у Кијево-Покровском манастиру. Тај храм, који је саграђен прилозима светог цара Николаја, највећи је у Кијеву. И, како ми се идаље чини, најлепши. Када сам први пут ушао у њега, открио ми се нови свет и почео је нови живот. Разуме се, да сам о томе већ размишљао и нешто осећао. Али, управо је преко те цркве Бог ставио тачку на све сумње, и удахнуо живот унутрашњем човеку у мени.

Али шта сам ја – цела Русија је обрела веру благодарећи храму. Зар нису некада давно посланици кнеза Владимира, када су се вратили са путовања чији је циљ било упоређивање разних светских религија, рекли: „Док смо стајали у светој Софији, нисмо знали где се налазимо: на небу или на земљи...“ После тог сведочанства, Владимир је донео историјску одлуку да крсти Русију. И као последица, милиони руса, тада још увек не разумевајући службу, не знајући никакве молитве, уверили су се у истинитост хришћанства, управо у чудотворној атмосфери храма.

Уистину, кроз храм Бог увек нешто говори човеку. Зато је храм на неки начин жив и носи мисионарску службу.

Храм је живи и важни учесник у руској историји, која је и кренула од храма. Подизање наважнијих храмова, или насупрот, њихово уништавање – то су кораци, којима је у руски живот улазила једна или друга епоха. Без храма свете Софије, цркве светог Илије, Успенског храма Кијево-Печерске Лавре, да ли се може замислити историја Кијева? Без Александро-Невске Лавре, историја Санкт Петербруга? Без храма Василија Блаженог, историја Москве? Наши храмови, који су заједно са нама проживели тешку епоху безбожништва и обрели нови живот, настављају да нас призивају ка Христу и да нам проповедају веру својим изгледом. Исто тако, као што је света Софија проповедала Олги.

Цркве треба градити, без обзира на гунђање појединаца како „их је тако пуно“. Безсплодно гунђало ће нестати, а храм ће остати још много векова, и у њему ће се проповедати, причешћивати, крштавати, венчавати, читати опела. Храмова никад не може бити превише, а ако говоримо о мегалополису као што је Москва, тамо цркве треба да буду у сваком микрокрају. У сваки небодер стаје по једно село. За све те људе, у дворишту зграде треба да буде један храм. Још, у храмове треба ићи, извињавам се за баналност. Ако би сви крштени руси, у недељно јутро устали и пошли на богослужења, увидели бисмо да цркава треба десет пута више. Авај, за сада тога нема.

Човек који иде у храм, постаје учесник и настављач руске историје. Историје, која је незамислива без храма; историје, коју је створило Православље. Управо нас у ту, трајну историју свете Русије, позива лик равноапостолне кнегиње Олге, а заједно са њим и врата цркве, која су у данашње време отворена за све нас.