Када хришћанство прегази време

У Другу недељу Великог поста

Друга недеља Великог поста се још назива и „Недеља светотворних постова“. Црква обележава спомен на светитеља Григорија Паламу, великог богослова XIV века, „проповедника благодати“, како му се пева у тропару. Светитељ Григорије нас учи о Нетварној Таворској Божанској светлости Преображења, која нема почетак, ни крај, него увек пребива тамо где је Господ, у Цркви Његовој, и ми смо призвани да будемо сведоци ове светлости. Можемо да видимо ову светлост, ако јој се приопштимо по дару Христа, по мери очишћења наших срца.

Када хришћанство прегази време, тако да оно не буде више никоме претња, онда ће његови непријатељи, јавни или притајени, са изненађењем погледати на времена његове прошле славе. Не плашећи се благодати која љубављу сагорева срца, неће узносити похвале монашком делању, нити ће хвалити ни са чим неупоредиву лепоту богослужења, црквене речи, савршенство хришћанске филозофије. Био је то, рећи ће они, велики моменат наше цивилизације. Они ће признати способност хришћанства да проникне у дубине људског духа. О његовим моралним и духовним вредностима говориће са поштовањем, помешаним са тугом. Подвући ће да је, без обзира на неке негативне карактеристике, сувишни догматизам и елементе фанатизма, хришћанство помогло човечанству у његовом формирању и развоју. Изгубивши постепено своју бескорисну тежњу ка небесима, успело је да се оваплоти у овоземаљском. Али, додаће они, на крају крајева, као и све на свету, оно ће само себе исцрпети. У исто време, у прелепим храмовима са иконама – ремек делима, чуће се древни знамени распеви и пред очима радозналих показиваће се евхаристијски судови — драгоцени музејски предмети.

Када хришћанство не буде више никоме сметало, као што је рекао један од богослова, на крају ће му, по правди, одати пошту и то ће бити нешто попут посмртне похвале. Тада ће наступити потпуно слављење греха и смрти. За умножавање безакоња охладнеће љубав; со неће више бити слана, сунце ће заћи и месец неће давати светла.

Видимо да непријатељ има озбиљне намере. Зато, не само утеху међу неподношљивом тугом, него и Самог Утешитеља Духа Истине тражимо у Великом посту. Свети Игнатије Брјанчанинов се молио за свог друга: „Господе, дај Леониду духовну утеху, да би његова вера постала жива, срдачна, а не само услишене речи!“ Преподобни Силуан Атонски се тако молио за сав народ.

А оптински старац Нектарије, који је често говорио: „Како могу бити наследник пређашњих стараца! Њихова благодат је била читав хлеб, а моја свега зрно“. Као одговор на питање једне своје духовне кћери, да ли је истина да су се сви признаци Другог Доласка испунили, говорио је: Не, нису сви. Али, наравно, и телесне очи виде, а духовним је откривено, да је раније Црква била распрострањена по свом хоризонту, а сада је као кружић; а у последње дане пред долазак Христов, она ће се сва сачувати у таквом облику: један православни епископ, један православни јереј, и један православни мирјанин. Не кажем ти да цркава неће бити, оне ће бити, али ће се Православље само у таквом облику сачувати.“ „Обрати пажњу на ове речи, — додао је он, — схвати. Јер ће тако бити у читавом свету“.

Разуме се, старац Нектарије, вероватно није у буквалном смислу мислио да ће остати један епископ, један свештеник, и један мирјанин, већ је мислио на то, да докле год постоји у Цркви макар један човек који истински тражи спасења, само ради тог једног човека Господ не узима од Ње благодат. Настаће таква искушења, да без умножене благодати нико, ни један човек неће моћи да се одржи у истини и љубави.

Ево о чему нам говори данашњи празник. Међу лажима које владају, сваки хришћанин мора бити богослов, — онај који може да каже реч о Богу, не зато што зна све о Христу, већ зато што зна Христа. Као што је Сам Христос говорио: „ и познајем своје, и Моји Мене познају“ (Ин. 10, 14). Тако треба да прођемо период Поста, да бисмо на крају, заједно са Црквом, запевали не једним устима; „Воскресение Христово видевше“. Слично апостолима, о којима смо чули у Јеванђељу на свеноћном бденију, треба сами да се дотакнемо рана Његових и Васкрсења Његовог, јер ће без тога бити немогуће живети. Да бисмо могли да говоримо другима не само оно што смо чули, него и оно што смо видели својим очима, оно чега су се дотакле наше руке, — Слово Живота, јер нам се Живот јавио. Богослови постајемо молитвом и постом. Богословље је наставак молитве (треба да буде један исти језик — онај на којем се говори са Богом) и наставак поста, узвраћање давањем целог себе, свом душом и телом, Христу Богу. Свима су нам познате речи: „Ако си богослов, молитва ти је чиста, и ако се чисто молиш, богослов си“.

Ево међу каквим опасностима се налазимо. Прво чисто људска мудрост, за коју потребе живота у Духу изгледају као бесмислица, а за њом и распад сазнања и општа погибија. Не наступа одмах, како је говорио Теофан Затворник, богоборни атеизам, него је испрва просто неко неодрицање „вишег разума“. Међутим, наш Бог је већи од „вишег разума“, Он је Отац, Који воли, и Син Који је био разапет и победио смрт, и Дух Свети који је Светлост што Просветљава сваког човека приликом доласка на свет.

Време поста и молитве. Стој намртво, хришћанине, буди спреман да платиш свом крвљу својом за једну кап благодати, скупо исплаћену! Треба да их онеспособимо, да им не дамо да победе, треба да задржимо зло — да будемо „бедем“— они који су заправо причасници тврђаве Божије, благодати Светог Духа. Треба да запушимо уста трулежи и лажи, већ отворена за последњи приговор Цркви.