И Бошњаци обнављају цркву у Рожајама

Цркву Ружица, посвећену рођењу светог Јована Крститеља у Рожајама у Црној Гори начео је зуб времена. После Другог светског рата, када је црква срушена, у Рожајама није постојала православна богомоља све до 1992. године када је на истој локацији подигнута црква с истим именом.

Индира, Русмир и Ајрин Аговић. Фото: Лична архива

Од тада је прилично оронула, угрожено је кровиште јер прокишњава, треба обновити дрвенарију и фасаду, па су становници овог града, махом насељеног муслиманским живљем, прискочили у помоћ како би се прикупила новчана средства за реконтрукцију.

У акцију се укључила и дијаспора, а многи медији у „региону“, како се сада уобичајено назива простор некадашње заједничке државе, писали су ових дана о Русмиру Аговићу (27) из Франкфурта на Мајни који је међу својим земљацима, махом Санџаклијама, прикупио леп новчани прилог намењен обнови цркве.

Ни секунд није оклевао

Аговић се радо одазвао позиву „Вести“ да исприча шта га је мотивисало да се, како и сам каже, „отвореног и чистог срца“ укључи у акцију за обнову православне богомоље у свом родном граду. Са репортером „Вести“ Аговић се сусрео минулог викенда у кафићу у централној улици Франкфурта – Цајлу. Током радне недеље није имао времена јер, како кроз осмех каже, „ради од јутра до сутра“.

– Позвао ме је пре неколико дана мој друг Дејан Конотар (27) с којим сам буквално одрастао. Пријатељи смо, како се каже, од вртића. Он и даље живи у Рожајама и када је затражио да помогнем нисам оклевао ни секунд. Обећао сам му да ћу урадити колико могу – прича Аговић, иначе по струци инжењер заштите на раду, при чему је пре неколико година успешно окончао студије у Новом Саду са просечном оценом већом од девет!

– Обратио сам се кругу својих познаника, а реч је махом о Санџаклијана из Црне Горе, али и Сјенице у Србији и веровали или не, кога код сам питао није ме одбио! Чим сам рекао о каквој акцији је реч, хватали су се новчаника и давали колико је ко могао – казује даље Аговић.

Браћа у дијаспори

Аговић има старијег брата Јасмина (29) који му је у почетку помогао да се снађе у Франкфурту (комшије су у насељу Хехст), и млађег Семира (24) који се професионално бави фудбалом у Шведској.
– Игром случаја смо, ето, сва тројица у дијаспори. Окупимо се у Рожајама само на лето, а кад се разиђемо родитељи остану сами. Био сам намерио да барем ја останем и будем уз родитеље када дођу „у године“ али, ето, судбина је хтела другачије – вајка се Аговић.

Он не крије да и јесте и није изненађен оваквом реакцијом земљака.

– У Рожајама има нешто више од два одсто православног живља, али увек смо тамо сви живели у миру и без икаквих националних трзавица, чак и у ова протекла бурна времена. Највише сам прилога сакупио кафеу нашег земљака Муљца Бихорца, у близини главне железничке станице у Франкфурту. Сви који тамо свраћамо осећамо се као једна породица, а гости су наши људи свих вера и нација. Тако се и десило да су прилоге за цркву давали и Санџаклије из Србије али и Срби из Босне који тамо често наврате – прича нам Аговић.

„Вапи“ за реновирањем: Црква Ружица у Рожајама. Фото: Лична архива

Мука отерала у печалбу

Саговорник „Вести“ каже да га је мука пре три године натерала у печалбу.

– Све сам био у животу лепо испланирао. Кренуо сам очевим стопама, који је шеф ватрогасне бригаде у Рожајама, завршио сам школовање како бих му се придружио на послу, што сам желео још као дете. На време сам завршио факултет, добио посао, оженио се и одвојио од родитеља, а онда је политика умешала прсте! Добио сам отказ у државној служби, а на моје место примљен је „подобнији“ кандидат. Не желећи да са супругом Индиром (24) будем родитељима на грбачи, решио сам да пре три године срећу потражим у Немачкој у којој ми већ шест година живи старији брат Јасмин – прича Аговић, помало огорчен чињеницом да је на неки начин био присиљен да напусти родно огњиште, те да се у Немачкој, уместо послом за који се школовао, бави грађевином како би својој породици обезбедио егзистенцију. У међувремену је добио и сина Ајдина (2,5 година) о којем се брине супруга која није запослена.

Помало му је и непријатно што се око свега дигла „велика бука“, јер не сматра да је учинио нешто вредно толике медијске пажње.

– У традицији је тог народа тамо да се нађе другом у невољи. Тако да ово није прва, а сигурно ни последња хуманитарна акција у коју ћемо се моји земљаци и ја укључити – закључује Русмир Аговић на крају разговора за „Вести“.

Тешко до коре хлеба

Русмир је у Немачкој регистровао своје предузеће у којем, по потреби, запошљава једног или двојицу својих земљака. Бави се постављањем гипсаних плоча за такозване „топле“ подове. Каже да је посао тежак „јер се цео дан проведе на коленима“.
– За послом морам да идем по целој Немачкој. Обично устајем у четири ујутро, а кући се враћам ретко када пре 22 сата. Али, за своју породицу ми ништа није тешко – каже овај вредни човек.