Ако се трудимо да будемо бољи људи и ова земља ће бити боља

У манастиру Светих Архангела код Призрена, задужбини славног српског цара из лозе Немањића, Душана Силног, последњих година обитава мало манастирско братство са игуманом архимандритом Михајлом на челу. Некако скрајнути од света, уз покојег верника ил путника намерника, они брину о светињи и служе Богу и Светим Архангелима, онолико колике су могућности у овом тешком времену у Метохији. Када нема организованих група из Србије и Црне Горе да ту дођу, преноће и буду на литургији, ретки су дани када се манастирска капела напуни. Један од тих ретких дана је и манастирска слава. Тада у манастир похрле ђаци призренске богословије,, Свети Кирило и Методије“ са својим професорима, а дођу и верници из Ораховца, Велике Хоче, Грачанице, Штрпца и других места. Свечано је када у један глас певају богословци за певницом и славослове Господу, Богородици Призренској и Светим Архангелима, а народу, посебно призренским старицама засијају сузе у очима и подсете их на она лепа времена пре двадесетак година, када су Призреном одјекивали српски гласови, и орила се српска песма.

И овогодишња новембарска слава, сабор Светог Архангела Михајла, је окупила богословце, пред којима су свечано, узносили молитве и њихови професори.

Поред оца Стефана, игумана Светих Врача, који је литургијом началствовао, домаћина игумана Михајла и пароха ораховачког оца Веље, у свечаним сужебним одеждама су стајали професори Богословије отац Андреј, отац Исидор, отац Никита, али и новорукоположени професори презвитер Душан Ђаковић и ђакон Бојан Радичевић.

Заједно са окупљеним верницима, окретали су славске колаче појући и радујући се, јер како рече у беседи, која је уследила, игуман Стефан, овај манастир је слика како је Господ тај који у вечном сећању има све оно што је добро:

- И ова светиња се обнавља поново и помало у овим тешким временима за нас. Архангели су нам велики помоћници да издржимо све тешкоће, они су ти који помажу и оцу Михајлу да обнавља светињу, али и свима нама да издржимо све патње овоземаљске- рекао је отац Стефан.

Професори и ученици призренске богословије су се по окончању литургије окупили крај гроба цара Душана, где су презвитер Душан Ђаковић и ђакон Бојан Радичевић служили помен ктитору ове светиње, цару Душану.

Песма богословаца се орила и за трпезом љубави, где је отац Михајло у поздравном слову рекао да је ова светиња значајна само када су у њој људи, када сви заједно у њој славе Бога и када се сви заједно радују Светим Архангелима који су их окупили.

-Ми као хришћани треба да се покажемо, да смо достојни да будемо следбеници Божји, да будемо слуге Божје. Свакако не можемо сами и не можемо без помоћи Божје, али истински морамо да се трудимо, истински да се молимо Богу, истински да љубимо ближње своје, браћу и сестре и да имамо љубави међу собом, јер једино љубав коју ми покажемо према ближњима, Бог може да види и осети и он ће показати ту љубав према нама хришћанима и нама обичним смртницима који живимо на овој земљи. Ако се трудимо да будемо бољи људи и ова земља ће да буде много боља и ово место на коме живимо, тада би било још боље и још лепше-рекао је отац Михајло.

А проректор призренске богословије отац Андреј је подсетио присутне да се сила Божија највише у немоћи пројављује:

- Нико није као Бог. То је знао и цар Душан, који је подигао овај манастир и посветио га Светим Арханђелима, а то ми захваљујући Светим Арханђелима и оцу Михајлу и сами можемо да видимо и да се у то уверимо, јер се сила Божја у немоћи појављује. И заиста, која је већа немоћ од немоћи нашег народа и наше државе на овим просторима, а где се појављује виша сила Божја него у Светој Ефхаристији, где се ми причешћујемо телом и крвљу Господњом и освећујемо се сами Христом за живот вечни.

Отац Андреј је у беседи подсетио на чињеницу да је у оно време када је Сатанаило повео побуну против Бога, архистратиг Михајло стао испред свих Небеских сила рекавши ,, Станимо добро, станимо са страхом, пазимо да Свети принос у миру узнесемо“ и рекао да и данас када је највећи део српског народа са Косова и Метохије отишао, отац Михајло са манастиром посвећеним Светим Архангелима и стоји овде и опстаје, у тешком времену као да понавља речи архистратига Михајла,, станимо добро, станимо са страхом...“.

И заиста, манастир Свети Архангели опстаје упркос бројним искушењима, и чека боље време када ће се и започета обнова цркве Св. Николе наставити, и светиња заблистати у пуном сјају, а Бистрица својим жубором проносити причу да не наступа крај са страдањем једне светиње, већ да увек после страдања долази и васкрсење.