Соловјецки угодници

Иван Шмељов

Одломак из књиге „Глас у ноћи. Изабране хришћанске приче“ ставила је на располагање порталу Православие.рс издавачка кућа „Бернар“, која својим преводима открива стваралаштво Шмељова српској читалачкој публици. Ова и друге књиге ове издавачке куће могу да се купе у „Ризници Земун“, књижари задужбине манастира Хиландар, црквеним продавницама, књижарама Делфи, Лагуна, Вулкан.

Икона средњих димензија, 30 са 26. Живопис такође осредњи, „палеховски”: насликао, вероватно, обитељски иконописац. Ликови разговетни, код сваког посебан карактер. Слева надесно: свети митрополит Филип свештеномученик; преподобни – Сергије и Герман, Валаамски; Зосима и Саватије, Соловјецки. Изнад њих – насликан у пуној величини – Господ Саваот. На спољашњој страни натпис, потамнело мастило: „Ову Свету Икону Соловјецких Угодника, на њиховима Светим нетљеним Моштима освећену, приноси соловјецки архимандрит А... као благослов на гробу своје кћери девице Анастасије, погребене у овој обитељи за вечна времена. Маја 17. 1856, четвртак А. А.”

Икона има своју историју: икона-мученица, икона-ходочасница, а по вери једног Швајцарца лутеранца, који тек што је напустио земаљски удео, икона је ослободитељица из тешких уза.

У 20-им годинама овог века неки швајцарски поданик, проживевши у Петрограду, беше осуђен на десет година соловјецке робије, као „паразит” совјетске земље. У пресовјетско време био је берзански посредник, лице, тачније речено, које је законски обављало погодбе на берзи. У тим годинама није било дипломатских односа између Швајцараца и Совјета и за туђинца се нико није заузео. Пребацили су га на Соловке. Навршио је педесету. На почетку су га поставили на рад у шуми, но, по истеку године, дознавши да се разуме у стране језике, пребацише га у канцеларију „за инострана дела”. Посао одговоран, опасан. Знало се из искуства: ако у преводу погрешно дешифрујеш „тајна документа”, истог часа пришију „шпијунажу”, и тада... зна се.

Тако је и он радио две године, све време се плашећи да се не деси каква „грешка”, а онда „Секирка”[i], сигурна смрт. „Тамо је то просто”, причао је он – како они кажу – „за трен ока”.

Секирка

Једном је у слободно време пролазио испод манастира и види: постранце крај пута у блату лежи дашчица. Помисли: добро ће доћи за пећ. Подиже дашчицу, осмотри – икона, располућена: два лика само, равно поломљена нечим оштрим, вероватно – бајонетом: две полурупе – на самом врху и на самом дну; савршено је јасно да су се горњи и доњи део одвојили ударцем и одлетели у ваздух. На полеђини – половина залепљене белешке. Колебао се да ли да узме: света ствар, а због њих, ако те виде, може бити строга казна – за чување „опијума за народ”. Па још и странац. Али нешто је, у мислима, заповедило: „Узми, сачувај!” И он је склонио дашчицу испод поткошуље. Ником живом у касарни није испричао, плашио се. Дашчицу је чувао испод дрвеног кревета

– „А због чега – не знам: ми, лутерани, никакве свете слике, осим Крста, не поштујемо”.

Прошло је пет дана и Швајцарац је заборавио на своју нађену ствар.

Убрзо му се десило да пролази манастирским гробљем, још не сасвим поравнатим. И одједном, види: на краку гробног крста, на бодљикавој жици њише се дашчица. Било је то на потпуно другој страни од оне стазе, где је пре недељу дана нашао располућену икону. Шта га је то подстакло да приђе и погледа... и, на своје чуђење, препозна ону другу половину расцепљене иконе! Не мислећи ни о чему, ослободи из запетљаног чвора ону дашчицу и виде још три лика, а на полеђини наставак оног записа.

Овде му се нешто разјасни, пролете мислима: „Каква необичност! Указање, шта ли?” – и он је већ свесно узео другу половину. Шта је осећао после овог „чудног” открића – није познато: он није причао о осећањима. Само је једно било у мислима – касније је признао – „ово није случајно”. И одлучио је да „непрестано чува ову икону”. А зашто... – није знао и није износио претпоставке.

Али сада су код њега „колале разне мисли” и он више није престајао да мисли о проналаску. Ноћу, у бесаници, предочавао је себи како се све ово могло догодити... Икону је, наравно, располутио неки богохулник, од оних... што „искорењују сујеверје”... или се злурадо исмевају... Нишанио је бајонетом... – ударац је био оштар, пробојан! – циљао је, наравно, у ликове... можебити, у Бога Саваота... – баш је нанишанио ударцем по средишњој вертикали! – али ударац је погодио сасвим горњи крај, око трећине. Тада је безбожник погодио нешто ниже, ударио је... – и ударац је уследио сасвим доле, по истој вертикали, али на доњу трећину... икона се располутила, а ликови остали читави! Шта је било даље? Палу половину безбожник је из неког разлога понео са собом и... заврљачио на страну од пута. Зашто је бацио? Зашто је оставио другу половину? Зашто није уништио „опијум”? То нико не зна. Једном речју – бацио... – „а ја је ево нађох!” И управо та „необичност” да безбожник није уништио икону, а он, туђ свему овоме, нашао ју је на сасвим различитим местима... – изазвала је у њему „разна питања”. Изазвала – и... „некако учврстила”. Њему је било јасно да „ово није случајно”.

Прошло је два и по месеца. Беше јесен 1928. године. Одједном, позивају га у „управу”, и начелник му објављује наредбу: „Купи своје прње!” Он се страшно препао. Погледом је питао: „Крај?” Не одговарају. Ни он сам није могао рећи шта подразумева под овом мрачном речју – „крај”. Његови, „који су одслужили своје”, различито говоре: неког – „у расход”, а неког – „терају даље”. Куда то – даље? Нико није претпоставио да је ово – крај робије.

Швајцарац стаде да сакупља своје прње, угледа своје откриће и... – „нешто му једва промакну кроз мисли, стаде разгледати ликове Угодника Соловјецких”. Строго су посматрали – „као да су се у себе загледали нешто тајећи у себи”. Али то је тек промакло, није се изразило мишљу, тада. У њему беху испреплетана два осећања: страх и радост. Радост беше више нејасна, несвесна.

На пристаништу је дознао да га одвозе „даље”. Значи, још није време „за расход”. О ослобађању није било ни помисли. Ко је могао за њега да се заузме? Нико. Знао је много случајева да су продужавали рок таквима као он, Швајцарцима: према њима се нису устручавали. Американци, Енглези... – то је друга ствар. Не једном су му добацили, презриво: „Еј, ти... Швицар! Чезнеш ли за својом баштом?” Никог није било ко би се могао заузети. Истина, једном је безнадежно рекао некоме, ко је одслужио рок и одлазио са Соловки – бившем њиховом: „Кад би макар неко знао за мене... сад без разлога убијају!” И овај „бивши” рече подсмешљиво: „А да макар Николи Угоднику даш до знања, али ви не знате за њега!”

Расцепљене половине иконе сакрио је на дно вреће, у прње. Нису их напипали. У Архангелску је сазнао да га упућују у Лењинград. Због чега? Свакакве су мисли навирале.

И ето, у Лењинграду је. Након недељу дана позивају га у затворску канцеларију и дају „путно сведочанство” и осам рубљи у копејакама – „зарађене плате”. Није довољно ни за карту до границе. И говоре: „Бежи у своју башту, тамо код вас, кажу, немаш где ни да пљунеш!”

Било је то – „као сан”. Кренуо сам пешице, за Гатчину, теглећи своје прње у врећи. Време беше – златна јесен. И беше то велико путовање за њега – „најрадосније путовање у целом животу” – и најлакше, „као да га је носило на крилима”. Хранио се зрелом брусницом – беше је много! – и беше му слађа од шећера. Испечене млечнице и рујнице на жару – „ни са чим се не могу упоредити по укусу”. Чудно: „Нисам желео да се растајем од Русије!”

Посматрао сам златне брезе поред главног пута и говорио с тугом: „Праштајте, миле!” А оне су рониле на њега златно лишће. Превозили су га сурови руски мужици, сажаљевали. Он је добро говорио руски, говорио је затворски-обазриво, али они су све схватали. Давали су хлеба. Памти Швајцарац како га је један старац потапшао по рамену и рекао: „Ма, није то ништа... моли се Богу, а онда ћеш доспети својима”. Његов пут водио је на Нарву, према Естонији – а тамо – „отићи ће код нашег конзула”. Упамтио је „радосну реку Лугу”: срдачно су га примили руски рибари, нахранили чудесном рибљом чорбом... – „такву никада нисам јео!” – и сместили да спава у колиби. „Она њихова колиба учинила ми се као дворац!” Дадоше му добру рибу за успут: „На жару да испечеш”. Нежно га је испратила Русија.

Без пребијене паре, са врећом прња, са одломљеним штапом од руске брезе вратио се у своју родну Швајцарску, одакле је веома давно, као младић, отишао у велику Русију да тражи срећу: живео је добро свих година, много доброг је видео и Русија га је нежно испратила. А оно... – треба заборавити оно... „Као што се заборавља ружан сан”.

Вратио се у родни Цирих. Преостали су још неки даљи рођаци. Задивили су се „повратнику с оног света”. Испричао им је своју историју. Показао им икону: „Она ме је извела из ада!” – тако је рекао. Али они нису поверовали. Распитивао се ко се заузео за њега. Није могао ништа дознати: нису знали ни у самом Берну. Али њему се чинило да сада зна све.

Живео је – није се жалио на скромну потпору суграђана. Предао је мајстору „руску икону” – да споји одвојене половине и зацели „ране”; наручио је да се скине талог времена и покрије лаком. Икона се обновила. Је ли јој се молио? То нико није видео, нико није знао шта се збивало у његовој души. Чувао је икону на почасном мсту, „на поличици”, као православци.

Иван Шмељов. Глас у ноћи. Изабране хришћанске приче

Побожна Рускиња, која ми је испричала ову историју, познавала је овог Швајцарца. На њене молбе да јој дâ ту икону – нудила му је новац – Швајцарац је одлучно одговарао: „Нипошто! ОНА МЕ ЈЕ ИЗВЕЛА ИЗ АДА! Али добићете је после моје смрти”.

И она ју је, заиста, примила – „без завештања”. Ово ју је нарочито обрадовало и задивило.

Ретко је била у тој швајцарској породици. Дошла је једном и сазнала да је умро некадашњи Соловчанин. Сетила се његове чудесне иконе, али није успела ни да пита постоји ли покојникова одлука поводом иконе, када су јој рекли: „Узмите икону коју је донео из Русије... нама она није потребна”.

Упитала је:

– Покојник је одредио да је мени предате?

– Не, ништа нам није рекао. Али ви поштујете иконе... узмите.

Понудила је новац, али су одбили да узму.

Тако су се испуниле Швајцарчеве речи: „Добићете је после моје смрти”.

Примила је ову икону са страхопоштовањем, „као ЗАВЕШТАНИ дар”.

Загледао сам се у строге ликове угодника соловјецких и они су ми много тога рекли. Овим, или потајно реченим, успео сам да се они ВРАТЕ у своју обитељ, по вољи Божијој. Док сам гледао у ликове, помислио сам: „Није узалуд написао непознати архимандрит А. за вечна времена: ОНИ ЋЕ СЕ ВРАТИТИ”. Зашто сам тако мислио? Не морамо изразити речима, али ТО тако очито ЗРАЧИ из читавог неоткривеног садржаја ове веродостојне историје.

[i] Страшан затвор, одакле је, по обичају, једини излаз – у гроб.