Овако почиње описивање живота и подвига овог славног и благочестивог господара Српског, деспота Стефана, његов животописац Константин Философ. Настављајући затим са упоређивањем светог деспота Стефана са боговидцем Мојсијем, он вели да је онај свети Боговидац био узор и образац овом светом Богољупцу, то јест праведном Стефану деспоту, јер је животни пут и подвиг њих двојице био од самог почетка сличан и скоро један и исти. И Мојсије и Стефан су, као богоподвижни анђели водитељи, око четрдесет година водили спасоносно свој богоизабрани народ кроз земљу ропства египатског и турског и кроз пустињу невоља и опасности ка земљи обећаној, то јест ка Царству Небеском. Кроз њих обадвојицу подједнако се прослави Бог дивним и славним делима Својим над противницима, и постаде диван Бог у споменима Светитеља Његових.
Јер као некада кроз богоизабраног Мојсија, тако и сада кроз овог богоизабраног владаоца христоименитог народа Српског Бог показа силу Своју у народу Своме, не давши да околни народи и племена униште ово верно наслеђе Христово. Јер и сада, у време деспотово, Бог остави и сачува за Себе оне „који не приклонише колена своја пред Ваалом“ (3 Цар. 19, 18; Рм. 11, 4) и не поклекнуше због слабости људске природе, него ојачаше од немоћи и бише снажни у биткама, и телесним и духовним, јер вероваше Ономе који ломи битке мишицом високом и моћном. И још беше овај благочестиви и свети деспот Стефан сличан Мојсију по томе што више вољаше страдати са народом Божијим неголи имати привремену сладост греха. Јер се сараспињаше са страдалним христоименитим стадом својим, и, страдајући ваистину ради побожности и Благочешћа (= Православља) не мање од многих у древности, он остаде чврст у вери и непоколебљив, и храброваше у Господу од Кога зато и доби венац правде.
Још упоређује светог Стефана деспота његов животописац Константин и са Исусом Навином, јер му беше сличан у вери и храбрости и у достојности раздељивања земље и у подизању нове скиније Новоме Израиљу, као и у ослобађању народа својега у разна времена од околних непријатеља премудрошћу и силом од Бога му даном. Мудри Философ упоређује светог Стефана још и са многим другим старозаветним судијама и царевима, па и са самим светим Давидом и мудрим Соломоном. Јер као што Господ „нађе Давида по срцу“ Своме (Д.Ап. 13, 22; Пс. 88, 20), тако ваистину нађе и достопамјатног овог Стефана, који се као и Давид гнушаше гордости и високоумља, а љубљаше свагда богосличну смиреност и христолику кротост, колико му беше могуће сместити у себе ове божанске и боготворне врлине. А Соломону је био сличан по томе што и он, као некада премудри Соломон (ср. 3 Цар. 2, 12 и 1 Цар. 10), смири најмоћније земље око себе на северу и југу и на истоку и западу, те му, као некада Савска царица Соломону, долажаху са свију страна цареви и владари, дивећи се његовој мудрости и богатству и тражећи његово пријатељство. Јер и он попут Соломона доби од Господа небеске премудрости и обостраног богатства, тако да беше и бољи и врлинскији од свих тадашњих владара и на Истоку и на Западу.
Сабравши у себи премудрост из Божанских списа Светога Писма и Светих Отаца, и скупивши богатства своје златне и плодне земље, Стефан беше вером, премудрошћу и даривањем милостиње као нико други. Чак ни из давнина не беше међу владаоцима таквога владаоца, тако изванредно човекољубивог и богоугодног. Живео је заједно са источнима и западнима, са хришћанима и са неверницима, и узимајући од свих оно што је најбоље, био је од свих поштован, а све их је превазилазио својим врлинама и поштењем.
Животописац му мудри Константин упоређује деспота Стефана још и са пророком Данилом и са света Три Младића из пећи Вавилонске, јер је и он као и они био у чељустима лавовским и пролазио кроз огањ и воду, то јест кроз многобројна искушења, кроз борбе и ратове на свим странама око себе. Но попут њих и он очува неповређеном веру своју православну у јединог истинитог Бога: Оца и Сина и Светога Духа, а кроз то и веру народа свога Српскога као хришћанског и православног. Јер нити приклони колена своја ни главу своју безбожности Мухамедовој, то јест муслиманима – Агарјанима, нити се поведе за лажним хришћанством Латинским и папским. Уопште да кажемо, животописац овог светог и боговенчаног деспота Српског, описујући му житије и подвиге, хтео би да га упореди са свима осталим старозаветним и новозаветним праведницима, али се пред овим Божјим светим и праведним човеком, осећа тако неук и неспособан, да његово житије сматра „необухватном и несагледном пучином“, те стога вели да „није могуће неукима пловити том пучином“. Ипак, потчињавајући се „заповести и захтеву“ тадашњег „најсветијег патријарха Српске земље кир Никона“, он се прихвата да опише житије богоугодника Христовог Стефана деспота, потстакнут на то и „виђењем трисветога јављања“, то јест јављањем њему у сну самога овога Светога Стефана. Зато са вером и надом приступа овом именитом Светитељу, верујући да ће га он као нека лађа узети и препловивши пучину довести до жељеног пристаништа. Ево шта о том примању заповести да напише житије деспотово каже сам Константин Философ:
„Ми ако и примисмо заповест изнад наших снага од свеосвећенога патријарха Српских и Поморских земаља кир Никона,[1] који је тада тамо дошао, а још и од војводе све војске и осталих изабраних, пристадосмо да се потрудимо (на писању житија) пошто је тада такво време било. Четврте године од његова (Светитељева) пресељења ка Господу он се и сам јави, и као казном прећаше да ћу бити крив ако ту заповест не извршим. После тога опет, када сам са свима својима био у странствовању у туђини, он је дошао у моју кућу, мени који сам био недостојан да га примим, и заповедио ми да извршим обећање. Зато, ако и нисам у стању да то учиним, ипак се потрудих да изложим његов свети живот и подвиге“. Па затим, на крају, Константин смирено додаје: „Ако постоје неки који више знају живот и дела Стефанова и који су били дуже сажитељи његови, а врло су писмени и разборити, онда је то ваистину добро. Ако се пак до данас нико не буде потрудио, а у овом нашем писању нађе неке недостатке или нешто што је непотребно и грубо, нека онда то по заповести и начину све доведе у ред на своје место. А ми ово као летописац написасмо као његово житије са свима осталим стварима и догађајима тадашњим“.
Овај животописац светог деспота Стефана, учени књижевник и летописац Константин Философ, био је родом из Костенице у Бугарској. Детињство је провео у Трнову, у школи патријарха Јевтимија, а после турског заузимања Бугарске дошао је као млад у Србију (око 1411-12 г.) где је наставио учење код патријарха Српског Кирила. Од тада је живео углавном на двору светог деспота Стефана у Београду, и ту веома добро упознао богоугодни живот и подвиге овога Праведника, а упознао и „каква је то земља која је њега (деспота) отхранила“. Јер свети деспот Стефан и Српска земља примили су Константина, иако туђинца, као свога рођенога и домаћега, као свога брата и сина. Зато Константин у Житију веома хвали и Светог Стефана и Српску земљу. Деспот, вели он, беше такав славни владар и богоугодник да „ако и цветаху у многим варварским (тј. негрчким) земљама изабрани сасуди, у којима Господ са Оцем обитељ Себи сатвори (ср. Јн. 14, 23), али они нису у човечанским делима тако светлили као овај“.
„Овај блажени Стефан, наставља Константин, засија из земље Далматије – Дакије, земље сада названих Срба, где многи у последња времена процветаше. А ова земља, тј. Србија, је таква да не само што слично оној обећаној земљи точи мед и млеко, него као да је у себе примила и везала четири времена (тј. годишња доба) и ваздух, па из себе их онда раздаје другима. Јер у целој се васељени не може наћи земља да има сва добра сабрана у једно и на све стране, као што има ова, пошто земље обично имају само нека добра и само на неким местима. А ова Српска земља је пуна сваких добара, и има добар ваздух и складан састав у свему. А пошто се дрво познаје по плоду и човек по делима, по плоду и по делима описаћемо и ми ову земљу. Треба пре свега споменути о злату њеном и сребру, јер су њихови извори, тј. рудници, скупоцени и богати, који као да све више расту уколико се више црпу. А где се на истоку и западу може наћи таково и толико богатство? Ваистину нигде. Такође су у овој земљи засађени и многи виногради, који нигде тако као у овој земљи без великих трудова изобилују у семену, саду и плодовима. Тамо су извори река и студенаца и складности предела једнога са другим и слике лепоте, те једни предели превазилазе друге красотом и плодотворношћу. А када земљу напушта зима и рђаво време и када се приближује лето, ваздух је тада добро растворен и красан, као што неко истинито рече да је видео овога премного но да се нигде не може наћи боље. Потребно је рећи нешто и о птицама и о свему осталом, што Господ овој земљи подари, као и зелен и влаће за храну људима, а тога свега ту има у изобиљу, као нигде у другим земљама. Јер она даје храну у изобиљу, не само пустим земљама него и насељима, мноштво свега плодоноснога, риба, и свега потребнот што Господ даде људима у насладу изобилно, и све што покори Творац под ноге њихове. Ако ко помисли и на заштићеност те земље, она је утврђена превисоким горама и таквим градовима какви се по другим странама у малом броју једва могу наћи. Богати су сваким бедемом и утврђењем, а снабдевени су водама које су весеље градовима. А не треба превидети ни оно превелико и многославно дело Божје, које не превиде ни велики Мојсије у књизи о створењу света, тј. једну од четири рајске реке, коју овде још стари Трачани назваше Дунав. Ова река извире у Германији и отуда иде ка истоку и улива се у Евксинско (тј. Црно) море кроз пет ушћа (тј. кроз делту). Позната је и Чесима, идући од севера и запада ка истоку, и дели Угарску, и напаја Српску земљу, која је ванредна, затим пролазећи Влахе и Бугаре, улива се у пучину званога Црнога мора. У овој земљи има још и једна од 36 река знаменитих у васељени, звана Сава, која је овде као неки зид са обе стране; она се сједињује с Дунавом на најлепшем месту, где Дунав на три крака улази, и има два острва, где овај благочестиви Стефан саздаде Бели Град (Београд), као што ће о томе даље бити говора“.
Описавши тако Српску земљу деспота Стефана, Константин прелази на описивање деспотовог Српског народа. „Да не би ко помислио, вели он, да хвалим само бездушне и безосећајне ствари, погледајте ми у овој земљи на људе, та последња и најчаснија створења Божја. Заиста, најбоља земља рађа најбољи пшенични клас, који нам доноси плод тридесетоструко и шесдесетоструко и стоструко. Ови људи (тј. Срби) су, дакле, тако храбри да такав глас у васељени нико други нема; а од тога, по Соломону, нема ничега часнијег међу људима. А добропотребни су и у послушности да им нема равних у васељени. Где је потребно брзи су на послушност а спори на говор (Ср. Јак. 1, 19); а где је потребно обратно, они су брзи на одговор свакоме који пита, наоружани оружјем и с десна и с лева. Телесном пак чистотом превазилазе друге народе; а исто тако и лаком и светлом крвљу. А уз то су и милостиви и дружељубиви. Ако би ко од њих осиротео у потребама, остали му све потребно дају, не само појединима, но свакоме и свагда, и не само обичним давањем него двоструком милостињом, тако да се на њих може применити реч Соломонова: „Поштујући ништега, чине милостињу“ (Приче 14, 31). Живот пак у целој тој земљи је као црква Божја, и људи не живе као остали народи скотски и против природе, и не спомињу узалуд сваки час име Божје, него је установљено да се сви од малога до великога моле више од два пута на дан. Достојно је љубави и части код њих то што син, иако је у дому своме, када је заједно са родитељима стоји као слуга пред њима. А ово се може видети не само код богатих, већ и код најгрубљих и код последње сиротиње. Где се чуло код њих да је неко злостављао оца свога или матер? Заиста нико и никако, јер се код њих врши закон по Христу и они чине један другога већим и бољим од себе, господином називајући откривене главе, као што је у старини било и као што је сада у јужним земљама. Јер је речено: „Изуј обућу са ногу твојих, земља на којој стојиш света је“ (2 Мој. 3, 5). А Свети Апостол Павле заповеда људима да се моле Богу откривене главе. Јер је, вели, срамота ако се човек моли покривене главе или ако пушта велику косу да расте (1 Кор. 11, 4, 14). Ако пак није срамота откривати главу пред Оним који зна наше срце, колико ли то тек није пред људима. Зато је код њих ваистину све изванредно, а и остало бива по Павлу „што је часно, што је побожно, што је изабрано“ (Фил. 4, 8), и може се наћи све оно што уздиже, а особито љубав, која је глава свакој врлини“.
„А рећи ћу даље, наставља Константин Философ, и о делу вишега степена код оних који подражавају анђелски живот, то јест споменућу и о монасима, који су све лепоте света знали заменити једино лепим и прекрасним Христом, Којим се они украшавају. Они живе у дивним пустињама и обитељима, тако да и оне који су веома лењиви побуђују да к њима долазе. Међу њима се налазе многи изабрани који чувају свете врлине усред ових обитељи. Имају многе молчалнице, по великом Јефрему (Сирину), и разговарају са шумом лишћа и птицама и водом. Међу њима има много монаха који непрестано делом опевају и славе Бога у Тројици, као што Га славе Анђели непрестаним гласовима, те се за њих може запевати: „Радошћу се хумке опасаше и пустиње красно процветаше“ (Пс. 64, 12). Ови породише и велике: Симеона и Саву, то велико и часно слушање и причање, који су превазишли сву човечију природу тиме што су је презрели и што су се подвизавали. Овде је свака лепота људске природе у Богу, и врлине су ту, јер се ова двојица (Симеон и Сава) од почетка овенчаше врлинским подвизима и њихови подвизи заслужују многе и достојне похвале. Јер они не оставише села и домове, то јест мале ствари, него тако велику власт и богатство, и вођење војске и висину престола, и осталу величину власти, а узеше на раме своје крст и пођоше, радујући се Ономе који их води ка неком другом царству, бољем од овдашњега. И њих двојица, Симеон и Сава, мноштво деце своје Богу приведоше. Но, избројати њихове врлине, то је исто што и избројати песак морски“.
Хвалећи овако Српску земљу и њене житеље, животописац деспотов Константин, одмах додаје: „Обратите слух ваш на слушање, али не на слушање мене који ово говорим, него Бога који чини оно што нико не може чинити. Јер не украсисмо ову земљу ми речима, нити житељи који су на њој, него Бог који од почетка све ствара и мудро устројава. А треба знати да, као што се ова земља украшава више од свију других земаља и превазилази све друге, тако исто и житељи који су на њој еванђелске и анђелске речи делима извршују. А уза све то, још је виши и изванреднији био неки божански Промисао над овим светим мужем, то јест деспотом Стефаном, за кога желимо сада да кажемо из каквог је корена младица био, и како је процветавши у наше време владао, и како је био извршитељ напред речених ствари по примеру равноапостолнога Саве и Стефана и осталих истоимених из рода оних који се бојаху Имена Божија“.
Почињући најзад да говори о самим родитељима Светог Стефана деспота, тј. о кнезу Српском Лазару и кнегињи Милици, Константин животописац вели: „Овде треба почети свима слатку и за слушање милу повест. Овде рађа Српска земља достојан плод себи, плод којим се много времена поносила не само као господином (господаром), но и као милим оцем и храбрим другом, мудрим и по свему најкроткијим. Ово је онај велики и славни Лазар, коме беше име као и сину његовом, то јест Стефан, што значи венчани и увенчани сваким добром. Јер он не беше у једном за похвалу, а у другом оскудан, нити се у једном истицао а у другом заостајао, него у свему беше диван“. Ето тога и таквога оца син беше овај предивни и заиста високи Стефан.
Стефан, син Светог кнеза Лазара Српског (1371-1389 г.) и кнегиње Милице, роди се на двору свога оца у Крушевцу крајем 1377 године. Пре њега родитељи његови имађаху од Бога пет кћери, које се зваху: Мара, Драгана, Јелена, Теодора и Оливера. Велика радост беше на кнежевом двору када му се роди син и наследник. У част тога кнез у престоници својој у Крушевцу сагради цркву Светом Првомученику и Архиђакону Стефану (звану Лазарица), јер на крштењу даде сину своме име Стефан. А то име Светог Првомученика Христовог Стефана ношаху и сви Српски владари Немањићи па и сам честити отац кнез, који се зваше: Стефан Лазар. Родитељи одгајише дете Стефана у свакој побожности и чистоти и у свакој науци божанској и човечанској. О томе овако вели животописац Константин Философ: „А шта да кажем о детету које од њих засија, показавши у себи премноге и превасходне од њихових особина, и сам надвисивши све оне који су после дошли? Тако је и требало да он буде свестран и изнад природе плод дрвета насађених при извору вода. Он још као млад беше изванредан, и би у свему васпитаван од благочестивих, и из дана у дан показиваше да ће у свему бити напредан, у говору и у делу, чиме се особито истицао. Он се научи сваком знању и вештини, било божанске било човечанске премудрости. Чега год би се дотакао, убрзо се показивао у томе бољи од својих учитеља“.
Особито је млади кнежевић Стефан изучио небеску мудрост божанских књига Светога Писма, јер их је читао увек усрдно и с љубављу, од ране младости па све до самог краја свога земног живота. Из њих он особито научи да чува своју телесну и душевну чистоту и да другима раздаје обилну милостињу. Зато животописац Константин, желећи да у једној речи искаже целокупно животно дело и подвиг Светог Стефана, вели ово: „А његово дело беше непрестана милостиња и често прочитавање божанских речи“. А какав чувар чистоте духовне и телесне беше Стефан види се из тога што је „женску љубав и музику презирао и мрзео“, потпуно одбацујући телесна задовољства. Колико је Стефан волео божанске књиге и њима се наслађивао види се и из тога што се кроз цео живот свој, особито касније када је постао владар, старао о „преписивању књига, које је с усрђем и љубављу читао, црпећи премудрост из њих, са жељом која се повећавала и са коришћу од тих читања; јер књиге веома љубљаше, као нико други у царству и слави световној“.[2] Стефан је, по речима хиландарског монаха Григорија, савременика деспотовог,[3] поставши владар Српски пружао и народу своме божанске књиге, желећи да „премудрошћу њиховом украси нарави и речи, и благодаћу њиховом да душу просвећује и ка богопознању привлачи“. И мада је владао земљом и заповедао војском, он се ипак толико старао о књигама као да никаквих других брига и послова није имао.[4]
Осим Светога Писма млади Стефан је био научен и другим књигама благочешћа и мудрости Светих Отаца Цркве Православне и старих животописаца, историчара и философа, што се може видети из тога какве је све књиге имао у својим библиотекама, од којих су неке и до данас сачуване (у Светој Гори). Јер Константин Философ за њега каже: „У државнога господара (Стефана) мноштво је књига по местима и манастирима и у дому“.[5] Стефанови искрено побожни и строго православни родитељи веома су се бринули о томе да им се син, као будући владар Српски, добро научи Православљу да би после неотступно штитио веру отаца својих у народу своме од њених непријатеља с истока и са запада. И заиста, ни свети деспот Стефан нити ико од његових домаћих или његових поданика није напустио своју православну веру и прешао у латинску веру (римокатолицизам) или у мухамеданство. Православно васпитан и одгајен, Стефан је кроз цео живот свој то и остао, а као владар Српски посветио је посебну пажњу очувању православне вере у свом народу. Зато је у Новобрдском закону своме о рудницима (изданом 1412 г.) написао ово о „Латинима и вери њиховој“: „Ко се од Латина и од грађана њихове вере нађе у месту да је обратио човека, било мужа или жену, од хришћанске вере у латинску веру, такав да откупи главу своју од казне давши господару 50 литри; затим да се изагна из предела градских, а о баштини и имању да нема ни речи. И поп латински, који се нађе да је крстио хришћанина (тј. обратио православца), да му се подсече нос“.[6]
О побожном васпитању Стефановом особито је бригу водила његова благочестива мати Милица. Позната је њена молитва за децу њену сачувана у Дечанској повељи (из 1397 године), где се она овако смирено моли Богу за њих: „Умилостиви се на моје грехе, укрепи децу моју у благоверности (у доброј вери) и благоденствију, да у побожности послуже Теби, Богу своме“.
Уз Милицу је као васпитач и учитељ Стефанов била и њена сродница по духу и по телу, благородна монахиња Ефимија, бивша супруга деспота Јована Угљеше. Она живљаше на двору у Крушевцу и као „у многим стварима и беседама најмудрија“ она васпитаваше Лазареве и Миличине кћери у свакој побожности и корисној науци, а када се родише Стефан и млађа му браћа Вук и Добровој (који убрзо умре) она постаде и њихов васпитач и учитељ. Зато ће јој Стефан бити доживотно захвалан за њену „велику љубав и усрђе“ и називаће је својом „другом мајком“. Тако је млади кнежевић Стефан стекао на двору својих родитеља најбоље хришћанско васпитање и светску „просвећеност“, те је касније, поставши владар и деспот Српски, био један од најобразованијих и најпросвећенијих у духовној и световној науци владара и на истоку и на западу.[7]
Исто тако Стефан беше васпитан и обучен и у добрим и корисним телесним вештинама и другим особинама и врлинама, које су потребне за једног војсковођу и владара. А то су: јунаштво и храброст, способност и вештина у руковању оружјем и друге војничке и стратешке врлине; затим витештво, мудрост и способност говорништва у такозваним државним дипломатским пословима. Све ово Стефан изврсно савлада и научи, далеко боље од свих других, јер и беше од свих других телесно развијенији и умно виспренији. Зато за њега и вели животописац његов Философ: „И у стварима ратовања и борбене вештине, која многима није лака, у свему томе он је био први и чак другима је то показивао, јер беше у свему савршен. А по лепоти тела и снаге он међу вршњацима беше као сунце међу звездама; и по беседама (тј. у говорништву) беше изванредан, као нико дотле. Беше онакав какав беше и премудри Соломон када каже за себе: „Бејах изнад свију који су били пре мене у Јерусалиму“ (Пропов. 1, 16). Јер и Стефан беше изнад свију сваком другом особином и нарочито способношћу говорништва, чиме се врло много постиже и често осваја и без капи крви. Много пута тамо где нису успеле војске које су се бориле, и оружје многих лађа, ту је успевала једино добра просвећеност. Примера за ово имамо много и свуда. Чистота, вели даље животописац, очишћује душу, и храброст, ако је згодно спојена са добром ученошћу, те уједињене постају недељиве, успевају увек и постају такорећи нешто природно и урођено, – а све то треба рећи да се било сабрало и сјединило у овоме (Стефану) те је он био и чист и богат многим врлинама. А када је постао пунолетан (и почео да влада) он је покривачем заборава покрио оно што је било, и великим стварима додао је још веће. Обично, када неко други од људи постигне макар и део од овога што је имао он, такав често мудрује за себе да је нешто велико. А овај, не само не пострада од тога (тј. од гордости), него и у толикој владарској величини он не изостави ништа што је корисно, и остаде у добру непоколебљив, бежећи од онога чему се Бог противи, – што није ни мало лако онима који владају, – тако да су му се и Анђели дивили. Он дакле ни у чему не отступаше од пута правога и царскога“ (ср. Приче 8, 20).
У свим овим дивним врлинама и особинама, нарочито у витешким врлинама и владалачкој мудрости, Стефан се највише угледао на свог јуначког и мудрог оца, кнеза Лазара, који му је био живи пример и углед, како у младости тако и касније када је постао владар. То ће касније рећи за себе и сам свети деспот, са увек својственим му смирењем (у повељи манастиру Хиландару 1405 г.): Ја од младићког ми узраста и младих ноктију, када је Бог у Свом старању о мени све чинио на корист мени, западајући у многа опака, неподношљива смртна искушења, чему су сведоци и слушаоци небесне стихије и скоро сва васељена, од свих бејах избављан Господом, а и сада сам избављан. А у тим мојим тамним страдањима и доживљајима ја сам с муком упирао очи своје ка сунчаним врлинама оца мога и господина Светог ми Кнеза. И ако сам и успевао у понечему угледати се на њега, ја сам то чинио помоћу Божјом“.
Но не само у витешким и владалачким врлинама Стефан се угледао на свога оца, Светог цара Лазара, него и у оној врлини светонемањићског задужбинарства и љубави према црквама и манастирима Божјим, о чему ће касније бити говора опширније. Сада да споменемо само то да се у љубави и ревности за цркве и манастире побожни Стефан још од раног детињства такмичио са својим светим оцем. Јер када отац његов, Свети Лазар, подизаше своју задужбину Раваницу, мали Стефан у својој детињој простоти и безазлености, погледавши на њу узвикну: „Ја ћу подићи још већу и лепшу“. Искрено побожан и црквољубив, Стефан се још од детињства посвећиваше молитви и похађању светих храмова; и то настави да чини и као владар. Јер, по речима његовог животописца, он љубљаше „ред на Божанственој служби, држећи изванредна прочитања и молитве“, и у његовој земљи беше „установљено да се моле више од два пута на дан“, тако да „живот у целој земљи његовој беше као црква Божија“. А и у обилном чињењу милостиње он се угледао на свога оца, и чак га је и превазилазио. Јер он не само што испуњаваше ону стару владарску изреку: „Пријатељи, данас нисмо владали, пошто нисмо уделили никоме дара“‘, него „делима исувише преиспуњаваше дане, и никада се онај који примаше не радоваше толико колико он који даваше. Јер се тада испуњаваше најсавршенијом радошћу, када десницу пространије отвараше“. Но да се вратимо опет на детињство житија Стефановог.
Млади Стефан живљаше мирно и спокојно на двору свога оца, растући и крепећи се духом и телом и васпитавајући се у божанским и човечанским наукама и стварима. Све тако до своје дванаесте године. А онда одједном наступи оно страховито српско страданије на Косову када мученички погибе његов отац, Свети великомученик Лазар (15 јуна 1389 године), и са њим цвет српске господе и војника, као што се о томе опширно говори у Житију Св. цара Лазара под 15 јуном. О тузи Стефановој после Косова, као и о тузи његове мајке, браће, сестара и свих Срба и Српкиња, зар треба овде много говорити? Јер тада наста „туга на земљи народима и сеча хришћана какве није било никада“.[8] Цео Српски народ и дом Лазарев вапијаше тада само ово: „Допуштењем Божјим предани бисмо ради грехова наших у руке безаконих и мрских непријатеља и цара неправедна и најлукавија на земљи. И тада би опустошење и туга велика од безаконих Исмаилћана, какве није било нити ће бити“.[9] Но и у тим најтежим часовима Србинове историје вера и нада народне душе у Бога пропевала је устима песника: „Ак’ и јесу изгинули ждрали, остали су птићи ждраловићи, наше племе угинути неће“. Такав птић и ждрал беше управо Св. Стефан. После Косовског боја, иако још дечак, Стефан је са својом мајком Милицом и братом Вуком, по савету и свјатјејшег патријарха Српског, пренео са клиром и народом мошти свога Великомученика оца из Приштине у манастир Раваницу (1391 године) и тамо их чесно положио у његову задужбину. Поробљена Српска земља од тада остаде на његовим нејаким плећима. Пошто му је тада било тек дванаест година, државне послове водила је његова света мајка – кнегиња Милица, све до 1393 године када је он напунио шеснаест година. О том периоду Миличине владавине и о томе како се она борила да заштити хришћанску веру и душу свога народа може се опширније видети у њеном Житију (под данашњим датумом). За њено време десио се онај тужни за њу и Стефана догађај са Стефановом најмлађом сестром Оливером. На тражење новог турског султана Бајазита, сина погинулог у битци са Лазаром на Косову Мурата,[10] Оливера је морала бити дата на султанов двор за жену иноверном султану. Ово велико понижење морали су поднети Милица и Стефан „да би било спасено христоименито стадо (тј. народ Српски) од вукова који су га клали“. И Оливера је пошла за Бајазита „за избављење свога отачаства као по Богу посредница, попут оне древне Јестире“,[11] али под једним јединим условом: да своју хришћанску веру не промени у муслиманску. Она је то с помоћју Божјом и одржала и зато ју је касније, после погибије Бајазитове, њен брат Стефан избавио и вратио у своју отаџбину.
Султан Бајазит захтевао је још и то: да млади кнез Стефан и његов још млађи брат Вук морају да отиду са Оливером у Једрене пред султана да му изјаве покорност и послушност. О томе овако говори Константин Философ: „И од тада (од Косова) би поробљена Српска земља, да је и сам Стефан са братом својим Вуком и са благороднима својима и са осталима морао сваке године одлазити Бајазиту на служење“. Но Бог, Који о свему по благости Својој промишља, омекшао је срце Бајазиту, те он, видећи у овом племенитом дечаку будућег владара способног и мудрог, понашао се према њему са љубављу и благонаклоно, као што ће се ускоро и показати. Наиме, када је Српска војска изгинула на Косову и Српска се земља нашла незаштићена, на њу су са севера одмах напали назови „хришћани“ из Угарске и заузели неке Српске крајеве. Када су затим кнегиња Милица и малолетни Стефан били принуђени, ради спаса свога народа, да склопе мир са силним Турчином Бајазитом, Мађари су прогласили себе за самозване „крсташе“ који треба да казне „шизматике“ Србе због њиховог савеза са неверницима.[12] Бајазит је тада притекао у помоћ младоме Стефану и својом му војском помогао да одбрани земљу од Мађара.
Благоверна кнегиња Милица одлучила је потом, 1393 године, да се повуче из света у манастир и зато је предала све владарске дужности своме тада већ шеснаестогодишњем сину Стефану. Она је отишла у своју задужбину манастир Љубостињу и са многим косовским удовицама тамо се Богу посветила и замонашила, добивши на монаштву име Евгенија. Стефан тада прима потпуну власт над Српском земљом: „одева се материнским молитвама и наслеђује очево достојанство, и јавља се као најсветлији владар света“. Но српска Косовска трагедија ставила је одмах свој печат и на ово прво доба Стефанове владавине. Зато животописац његов Константин вели ово: „Но није све тада било савршено, јер ђаво, који од почетка сеје кукољ, подиже на Стефана велику борбу неких великаша, које отац његов у почетку покори под ноге своје, и они гледаху да се с њиме изједначе и измакну испод његове власти. Они зато измислише многе и тешке кривице против њега и оптужише га пред Амуром“, тј. пред Бајазитом. Ови бунтовни и непослушни великаши беху од оних који не пођоше са Лазаром на Косово, него се издајнички уклонише, те сада и против Лазаревог сина устадоше и код Бајазита га оклеветаше, говорећи овоме како Стефан „подиже Угре“ противу Бајазита.[13] Тада затражи Бајазит да му сам Стефан, дође на двор да се лично пред њим оправда. Брижна мати Стефанова, преподобна монахиња Евгенија, не допусти Стефану да одмах пође, него, како вели биограф, „пође сама та благоверна госпођа због тога цару Бајазиту, имајући са собом и своју рођаку, бившу супругу деспота Угљеше, монахињу Ефимију, која беше у многим стварима и речима веома мудра“. Њих две бише лепо примљене код Бајазита и, с помоћу Богоматере на Коју беху положиле све своје наде, свршише успешно свој посао убедивши Бајазита у невиност Стефанову. Преподобна мати Евгенија том приликом измоли од султана дозволу да узме са собом и пренесе у Србију свете мошти преподобне Петке-Параскеве, што Бајазит одмах и дозволи.[14]
Поред свега овога, Бајазит је ипак захтевао да и сам Стефан лично дође пред њега. Витешки искрен и чврсто уверен у Божију правду и знајући да је „срце царево у Божијој руци“ (Приче 16, 10), Стефан, посаветовавши се опет са својом мајком, отиде пред Бајазита и искрено му признаде да је имао неке разговоре са северним суседима Угрима, па онда на крају кротко рече султану: „Расудивши да је та ствар неумесна, сетих се заклетве, и дођох. Ево, живот је мој пред Богом у твојој руци, учини сада што хоћеш“. И о чуда! Преблаги Бог омекша срце овом гордом фараону и учини да му се неукротиви гнев измени на милост и љубав према Стефану. И Бајазит, дивећи се Стефановој кротости и искрености, рече: „О мили, и шта си хтео да успеш са Угрима? Јер ја сам хтео да ти узмем земљу као своју. А ти, шта ћеш тамо учинити? Ко је од оних који владају, приклонивши главу Угрима, постигао нешто у своме господству?… Ја тебе сада сматрам као најстаријега сина и љубљенога ми и то говорим пред свима око мене. Јер ко је код мене у таквој части као ти?“ Те и друге речи изговори му султан, па као по неком чудном пророштву, предвиђајући да ће Стефан бити славан и моћан владар по његовој смрти, посаветова му да умири „своје силнике и доведе их под своју вољу, а клеветнике да низложи“. Затим отпусти Стефана, и Стефан „отиде натраг у своје отачаство и дође кући својој чашћу украшен, не само од султана, него и од свију његових великаша, и кроз целу државу његову, и од свију народа које Исмаилћани покорише под ноге своје, диван и почаствован љубављу од свију њих; а хришћани сви из дубине срца узношаху Господу молитве што Бог узвиси рог избраника Својега“. Ово велико доброчинство Божје према њему благочестиви Стефан приписиваше молитвама праотаца својих, Светог Симеона и Светог Саве, као што сам пише нешто касније у својој Милешевској повељи (око 1405 г.): „Пишем ово на знање свима, како из многог милосрђа и неизрециве милости свете господе и ктитора Српских, Светог Симеона самодржца Српског и Мироточца, и Саве, светог великог архиепископа Српског, који из многе своје милости заступници бише моје невредности код Господа, и молитвама њиховим много пута бих спасен и на мору и на суву, у ратовима и у различитим нуждама и најездама иноплеменика, све док и јадну душу моју од врата смртних вратише, и молитвама њиховим од Творца и Господара свега по други пут живот ми се дарова све док се то и тако изволи у будућности Творцу и Богу мојем који влада животом и смрћу“.
Избавивши се тако од опасности, Стефан владаше својом земљом у потчињености Бајазиту, и тај део његове владавине беше заиста буран и тежак. Ево шта о томе вели животописац Константин: „После овога намисли овај горди и величави султан (Бајазит) кренути у рат против Угровлаха (тј. Мађара и Румуна). И подигавши се са свима војскама својим дође до Дунава (1394 године), и прешавши га сукоби се у биткама са великим и самодржавним војводом влашким Јованом Мирчом, где неисказано мноштво крви би проливено. Тада ту погибе и краљ Марко (тј. Краљевић Марко) и Константин (Дејановић). А ту се нађе у овој битци са овим господарима и овај кнез Стефан (као турски вазал), о коме ми говоримо. Јер сви ови беху са Исмаилћанима, ако не добровољно а оно по нужди (као вазали турски), тако да кажу за блаженог Марка (Краљевића) да је том приликом рекао Константину: „Ја кажем и молим Господа да буде хришћанима помоћник, па макар ја био први међу мртвима у овом рату“. То заиста тако и би, јер Марко стварно и погибе у битци на Ровинама (која би 17 маја 1395 године). Бајазитова војска ту би побеђена и он се врати натраг на исток. Од тада он покушаваше да освоји тврди царски град Константинопољ, али у томе не успеваше. Затим се поново окрете на запад и сукоби се са угарском и многом другом западном војском. Јер луксембургшки владар Сигисмунд, који беше и угарски краљ,[15] купи многе војске са запада, из Германије, Италије, Енглеске и Француске, и жељаше најпре да казни Српску војску „што је била уз невернике“, па да онда удари на Бајазитову војску и савлада је и уништи. Кренувши кроз северне крајеве Српске земље ова западна „крсташка“ војска клаше и убијаше све пред собом, па и недужно и мирно хришћанско становништво српско у тим крајевима, тако да је кнез Стефан пошао против њих а на страни Бајазита. Сукоб Бајазитове и западне „крсташке“ војске зби се код града Никопоља, у северној Бугарској, 25 септембра 1396 године. С почетка изгледаше да ће Угри победити Бајазита, но када пристиже српска коњица под командом кнеза Стефана, она „појури право према угарској краљевској застави и обори је на земљу“, те тако победише Стефан и Бајазит и велики број војника и великаша заробише. По наредби Бајазитовој Турци ове заробљенике стадоше убијати, но Стефан га умоли да му многе од заробљеника подари као ратни плен, јер жељаше да их потом отпусти на слободу. Јер у Грчких и Српских хришћанских владара беше обичај да се после победе заробљеници пуштају на слободу. Праведни кнез Српски то и овом приликом учини, а то чињаше и много пута касније, јер штавише он за своје новце откупљиваше стране заробљенике од Турака и на слободу их пушташе.
Да је Стефан у ово време из мудрости требао и морао да остане покоран Бајазиту види се најбоље из следећег догађаја. У Косовској области после оне славне битке (тј. Косовске) владаше великаш Вук Бранковић, зет Лазарев и Стефанов. Он беше пре завршетка Косовске битке изишао из боја и тако сачувао себе и део своје војске. Посредовањем кнегиње Милице, и вероватно Оливере, и он беше постао вазал Бајазитов. Но Вук се отпоче борити против Бајазита (можда због гриже савести своје), што наведе Бајазита да учини крај томе. Одузевши му земљу и бацивши Вука у тамницу (где он и умре), Бајазит земљу предаде Стефану на управу, а само мали део око Ситнице и Вучитрна остави жени Вуковој Мари Бранковић, Стефановој сестри, и њеним синовима Гргуру, Ђурђу и Лазару. (Због овога ће доцније Вукови синови устајати на Стефана и много му пакостити). Боравећи овом приликом на Косову кнез Стефан, а с њим у пратњи и његова мајка монахиња Евгенија, посетише манастир Високе Дечане у Метохији, задужбину Св. Краља Стефана Дечанског. Они нађоше овај свети манастир опљачкан и опустошен од Агарјана и Вукових војника, и одмах га обновише, тако да „втори ктитори“ дечански посташе. О томе би издана и њихова владарска повеља 9 јуна 1397 године. Нешто пре тога, Стефан и благочестива му мајка кнегиња, заједно и са свјатјејшим патријархом Српским Данилом III (1392-98 г.), беху даривали манастиру Хиландару у Светој Гори једну цркву са неколико села на Ибру, а ускоро затим богато дариваше и руски атонски манастир Светог Пантелејмона.
Манастир Пантелејмон на Светој гори По недокучивим путевима Промисла Божјег ускоро се приближи и време ослобођења Стефановог и његовог народа и земље Српске од потчињености власти Бајазитовој. То би овако.
Бејаше тада на истоку моћни татарски владар по имену Тамерлан (Тимурленк). Иако беше муслиманске вере као и Бајазит, он силно нападе на Бајазитову државу у Малој Азији, те између њих дође ускоро до великог и крвавог боја. У овом боју узе учешћа, као Бајазитов вазал, и кнез Стефан, али га Бог баш тада ослободи његовог ропства и потчињености. То беше чувена битка код града Ангоре (Анкаре) у Малој Азији, 28 јула 1402 године, коју овако описује летописац и философ Константин: „Бајазид сабра сву своју војску и источних и западних, и посла ка овом увек спомињаном кнезу Стефану да колико је год могуће дође са својом изабраном војском у помоћ. А Демир (тј. Тамерлан) ушавши у његове крајеве плењаше их. Бајазид пак гонећи га, не знајући обиђе га, па нашавши га у Анкари удари на њега. При судару, газили су један другога. А најизабранија војска персијска и татарска одвоји се и удари на овога увек спомињанога храброга Стефана, као што беше још пре одређено (од стране самог Тамерлана, који команду над тим делом војске даде своме сину принцу Мухамеду). Но када они алалакнуше својим гласовима и ударише на Стефана, одмах бише побеђени и погинуше од оштрица мача и копаља Српске војске. Ову непобедивост Стефанових љутих оклопника посматраше са једног брежуљка сам силни Тамерлан и са удивљењем узвикиваше: „Гле како су љути и помамни они дервиши“. На то му један од његових великаша одговори: „Нису оно дервиши, него хришћани“. Тада искусни татарски војсковођа надмоћно рече: „Па они се узалуд боре“. Јер он добро знађаше бројну надмоћност своје војске над Бајазитовом. И заиста, татарска војска беше већ одасвуд опколила Бајазита. Тада пак несавладиви Стефан, „видећи да су многе десетине хиљада опколиле султана Бајазита и хотећи га ослободити, три пута ступаше поново у борбу, јуришајући и побеђујући. (Но Бајазит не хтеде отступати и зато ускоро би заробљен). А када виде Стефан да се смањујс број његове војске, врати се натраг (да не би и он био заробљен). Јер шта је могао и учинити у толиким тисућама и десетинама тисућа без Божје воље. А величина његове тадашње победе од свију је препричавана и доста чувена. И он се враћаше натраг (са својом војском), пошто су се варвари раширили и свуда се напред разлили. Идући тако натраг (ка Цариграду), он појединачно побеђиваше своје гониоце и при том имађаше раскрвављену десницу. И ко још може исказати шта се све тада на том тешком путу много чега догодило?“
Ова непобеђеност Стефанова и избављење њега и његове војске од татарског заробљавања беше дар Божјег ослобођења Стефану и његовој Српској земљи. Јер то беше нешто више од обичне ратне победе: то беше час ослобођења од ропства Бајазитовом вазалству и потчињености. Јер Бајазитов пораз код Ангоре прекратио је све Стефанове обавезе према султану и он се одједном нашао слободан. Зато је одмах похитао са својом војском ка Цариграду и ка својој земљи, јер турски владар није више постојао, а татарски кан Тамерлан није ни помишљао да пређе у Европу. (Он је ускоро кренуо ка истоку на освајање Кине, и тамо је затим и умро). Стефан пак у том моменту није заборавио и на ослобођење своје сестре Оливере, која је као Бајазитова жена била сада у ропству Тамерлана. Одмах је послао свог верног дипломату Ајдина (Радослава) у табор самога Тамерлана, са молбом овоме да му ослободи сестру Оливеру. А овај моћни татарски кан, пошто се беше задивио јунаштву Стефановом на бојишту, одмах подари слободу Оливери и она се убрзо врати свом брату Стефану и дође на његов двор у Београд.
Но за ово време Стефан се са својом војском пребациваше у слободни Цариград, плаћајући не мале суме у новцу ђеновљанским лађама да га пребаце преко Босфора до славног Константиновог града. Прошавши тако „кроз огањ и воду“, Стефан стиже у славну православну престоницу грчку, коју сада по први пут виде и упозна. У царском граду би са великом чашћу и љубављу примљен од цара Јована VII Палеолога,[16] који му тада дарова круну и достојанство деспота, као што о томе казује животописац Константин: „Благочестиви кнез Стефан, стигавши у царствујући град заједно са братом својим Вуком, од свију слушаше љубазне гласове, и сви мишљаху да гледају као у неко сунце. А тада доби и деспотско достојанство од благочестивога цара Јована. Јер овога свога нећака беше оставио цар кир Манојло место себе, стешњаван напред реченим Бајазитом и беше отишао римљанима старога Рима, ради сједињења Цркве, и да добије војску на одмазду и избављење. Јер већ много година царствујући град беше опседнут, пропадајући од глади. И овај благочестиви Јован имао је не мало сукоба са становницима Галате (тј. са Ђеновљанима), и када виде Стефана у царствујућем граду, радосно га пријатељски прими у царске дворе и даде му круну деспотског достојанства, коју овај беше сам себи исплео својим храбрим делима и добрострадалним подвизима“.
Примање деспотске круне од византијског цара, наследника Светог и Великог Константина, беше велика радост за Стефана, не због светске славе и гордости, јер он беше кротак и смирен, него што је тако био крунисан од православног хришћанског цара за самосталног владара и господара многонапаћене Српске земље. Тиме су се ови скоро последњи хришћански православни владари нашли братски сједињени и зближени, а слободни од понижујућег и иноверног турског јарма. Цар Јован и његова супруга царица толико заволеше деспота Стефана да пожелеше да се са њим и ороде, па му предложише да узме себи за супругу царичину сестру Јелену, која живљаше на острву Митилини (Лезвосу) код свога оца, тамошњег кнеза Франческа Гвателузија. Како деспот Стефан жељаше да се што пре врати у своју земљу морским путем око Грчке и Албаније, цар Јован га испрати „да иде с лађама ка своме тасту на Митилинско острво, да га овај одатле са лађама спроведе у Арбанасе“, тј. у Зетско приморје. Тако заиста и би, и када тамо стигоше „таст царев се не олени, јер му је ваљало видети светлу даницу у своме граду“, те он Српског деспота прими с великом радошћу и почастима. Ту би одмах и обављена веридба Стефанова са принцезом Јеленом (или Јелачом), коју касније Стефан доведе у Србију себи за чесну супругу своју.
Налазећи се још у Цариграду деспот писаше писма свим западним хришћанеким владарима да не пропусте садашњу прилику већ да макар сада помогну протеривање иноверних Турака са Балкана. Но као што вели пословица: У врата глувога узалуд је лупати, – тако би и овде. Јер западњаци немаху милости за православне, и тако Турци остадоше на Балкану.
На целом овом походу Стефановом до Ангоре и натраг, са њим беху брат му Вук и сестрићи Ђурађ и Гргур Бранковићи.[17] По примању деспотске круне у Цариграду Стефан искрено разговараше са сестрићем својим Ђурђем о потреби уједињења сада слободне Српске земље и о престанку кобног по Србе цепања на Лазаревиће, Бранковиће и остале великашке породице. Између ујака и сестрића ту не дође до сагласности, и Ђурађ се понесе према свесрпском деспоту и господару кукавички и издајнички, те отиде на страну Турака. Он побеже к најстаријем сину Бајазитову Сулејману (1402-10 г.), који, побегавши од Ангоре, беше већ стигао у европску престоницу Једрене и настојаше да спречи повратак деспота Стефана у Србију. Сулејман мобилиса своју војску и она, под командом војводе турског и Ђурђа Бранковића, крете у правцу Косова, да пресече деспотов повратак у Србију преко мора и Зете. Деспот међутим беше већ известио своју мајку Милицу-Евгенију, која у ово време владаше Србијом место њега, а и свога зета Ђурћа Страцимировића-Балшића, господара Зете и Арбанашког приморја, да га дочекају са војном пратњом и обезбеде му повратак у Србију. Путујући византијском лађом ка Зетском приморју (са својих око 300 војника), деспот би код Галипоља нападнут од 16 турских чамаца, но с Божјом помоћи он одби турски напад и мирно доплови у српски град Бар на Јадрану, где га дочека и прихвати муж сестре му Јелене, Ђурађ Балшић. Он му даде својих 300 војника, који га праћаху пут престонице Крушевца. О свему пак томе овако говори писац деспотовог житија мудри Константин:
„Сулејман (Бајазитов син), сазнавши шта је било са Стефаном и знајући да хоће да се врати и искрца негде у западним крајевима, сам пође ка тим крајевима са војском … да би онемогућио пролаз Стефану. Али Бог одлучиваше боље о Стефану, да би се овај већма прославио. Јер деспот, кренувши лађом са острва Митилине, стиже у Арбанасе (тј. Зетско приморје). Ту га срете са великом љубављу господар тих страна, његов зет. Овај арбанашки господар, по имену Ђурађ Страцимировић, беше узео Јелену сестру његову за жену, од које роди сина Балшу, који такође би господар те земље и сијаше сваким добрим делом. Притом Деспот је био обавестио о свом доласку и благочестиву госпођу матер своју, а и његов споменути зет даде му војске по могућности да га прати на путу. И тако се он приближавао пределима Српским, где је прва архиепископија Српска“.[18]
Са својом и зетовом војном пратњом, којој се успут придружи и војска послана му у помоћ од мајке Милице – Евгеније, Стефан стиже новембра 1402 године на Косово, у близину митрополитске цркве Грачанице, задужбине Светог краља Милутина. Дотле беше стигла и Сулејманова војска са Ђурђем Бранковићем. А у тој војсци по невољи беше и ћесар српски Угљеша, турски вазални господар Врањскопрешевски. Он тајно извести деспота о броју и распореду турске војске, па за време боја, који затим настаде, и сам пређе на српску страну. Сукоб деспотов са Турцима на Косову би код села Трипоља код Грачанице, 21 новембра 1402 године. Овде се не понови Косовска трагедија, јер свети син Лазарев би потпомогнут молитвама свога Великомученика оца и сјајно победи Турке на Косову: „Јер дошавши на Косово, где беше и отац његов, и сазнавши да су тамо многи Турци, раздели своју војску која беше са њим на два дела, као некада праотац Јаков (1 Мојс. 32, 7-8), да ако један од браће буде исечен, да се други спасе. Ако један брат падне, други ће благочестивом стаду пастир остати. А беше најхитније дошла и од његове матере војска, мада са извесним закашњењем и недовољно наоружана. Стефан даде већину војника свом брату Вуку, а сам са мањим делом пође у бој. Притом исмаилћанска војска била је подаље. Сам Стефан узиђе на један предео звани Грачанички, где са Турцима нађе Ђурђа Бранковића. Он веома храбро удари на њих: а ови, када га угледаше, повикаше један другоме: „Погледајте, погледајте Лазарева сина!“ И одмах се дадоше у бекство. А деспот пак крвављаше десницу своју крвљу својих непријатеља. И тада се могла рећи она пророчка реч: „Десница Господња учини силу, десница Господња прослави се у крепости, и множином славе Твоје срушио си ратне непријатеље“ (2 Мојс. 15, 6-7). И тако сам гоњаше тисућу, и двојица гоњаху десетину тисућа. Од тада Турци ухватише од њега страх и трепет. А млађи брат његов Вук удари на свога сестрића Ђурђа, и хришћанска војска Ђурђева разбивши гоњаше га. А са Ђурђем сестрићем његовим (који је после био деспот свој Српској земљи), беше и неки исмаилћански велики војсковођа, ради надзиравања Ђурђеве верности цару турском. Тада са турском војском беше и ћесар Угљеша који благочестивом Стефану посла тајно изасланство, обавештавајући га о бојном плану турском, и тако му учини велику услугу. И ускоро после Тога Угљеша пребеже деспоту Стефану и прими од њега отачку земљу своју: Врање, Иногошт и Прешево. И он постаде као неко крило хришћанима. После пак ове велике Грачаничке битке дођоше оба брата (Стефан и Вук) у свој град Ново Брдо, град заиста сребрни и златни. Један као победник, а други као побеђени. А благочестиви Стефан хотећи брата поучити ратној вештини, и жалећи због изгинулих војника, рече брату Вуку неке преке речи. Вук, пак, мало почекавши и нашавши згодно време, побеже ка Сулејману. А свеизбрана мати њихова (Милица), гонећи овога чак у пределе исмаилћанске, и не стигавши га није се могла вратити из исмаилћанских страна. Зато пође и к Сулејману, и измиривши га са благочестивим сином својим Стефаном, врати се натраг“.
Из овог казивања Философовог види се да је издајничко и братоубилачко понашање, најпре сестрића деспотовог Ђурђа а затим и рођеног му брата Вука, тешко погодило деспотову душу, али и још више душу њихове свете мајке, монахиње Евгеније. Света кнегиња-монахиња отишла је зато право на двор султана Сулејмана у Сер и предала се добровољно „готово као таоц“, само да би нашла и повратила свога заблуделог сина и помирила га са братом Стефаном, у чему је тада и успела. Но она је, шта више, том приликом успела и то да у име свога сина и деспота Србије, као победника над Турцима код Грачанице, склопи уговор о миру са султаном Сулејманом и тако обезбеди мирну и самосталну владавину деспоту сину своме. Она ће затим успети и у томе да бар привремено измири и свог унука Ђурђа са ујаком му Стефаном. После тога султан Сулејман оде у малоазијски део турске државе, а деспот Стефан завлада ранијим крајевима српским и областима које до тада држаху Турци. И он: „обилазећи земљу свуда утврђиваше и остале своје градове. Оне пак, које су Исмаилћани раније самовласно отргли, он освоји и заузе“.
Тако, по први пут после Косова Српска земља постаде потпуно и савршено слободна,[19] а њен господар постаде „у Христу Богу благоверни и самодржавни по милости Божјој деспот Стефан, господар све земље Српске, Приморја и Подунавља“. Ревнујући за добро свога народа Стефан тада поче са сваким старањем и брижљивошћу уређивати своју страдалну и многонапаћену земљу, заводећи свуда у њој сваки ред, правду и побожност. Уредивши најпре јужне и западне крајеве своје, он крете затим ка северу и заустави се у близини града Београда.
Када за то чу угарски краљ Сигисмунд, а Стефанова се већ ратничка слава беше пронела свуда по Европи, он одмах посла к њему посланике своје „да би дошао са њим у љубав“. На челу ових мађарских посланика беше тамишки кнез Пипо Спано, познат код Срба као Филип Маџарин. Пошто га деспот Српски лепо прими, посланик одмах у име свог краља понуди деспоту град Београд на доживотно владање и управљање. Деспот то радо прихвати и о томе би склопљен државни уговор. О свему томе овако вели мудри Константин Философ:
„Ко ће исказати тада неисказану радост када је земља, дотле запустела, сада опет примила таквог пастира! Стефан, огњем дишући као муња сијаше грмећи, смућујући непокорне. И свака непобожност би згажена и преплашена; одсекоше се руке оних који су чинили неправду и зло, а правда је процветала и плод доносила. Не изгоњаше брзи спорога, нити богати убогога, нити је моћни отимао поседе ближњих, нити је вихорио мач силних, нити се крв праведника проливала, нити је било злог и глупог говора, нити лагања против начелника, нити презирања преславних по чину, нити ишта друго слично. И шта је све по савету цара умирио! Или, ако ко невером својом изгуби, или неслужбом, или којим год начином постаде сиромах, такве деспот постављаше на прво достојанство и поштовање, па макар да су били у бедним приликама, да се ниучему не лише места отачаскога или дедовскога или прадедовскога. Јер по саветима божанственим говораше о онима који су сагрешили, да не треба да буду двапут кажњени. А онога који није сагрешио ништа, соломонски волећи поштоваше. Деспот беше од почетка такорећи подигао један диван врт: једне као начелнике над пословима, друге као чуваре, тј. гарду, и они му беху најближи чин. Даље беше други, па трећи чин и ред, с тим да ови беху у заједници са другима, а други са првима, такорећи по анђелском чину и поретку, као што то слика Дионисије Ареопагит. Јер и Бог по својој слици уручи људима државну власт. А у пословима дома царског, множина ових беше у сваком чину, тако да их буде довољно у свако време, да их има на претек. А сви са страхом беху као анђели гледани очима оних који долазе и удивљени побожношћу, и сви су се један према другом понашали са добрим редом и добрим стидом. Нарочито пак они унутрашњи чинови који су били оком деспотовим надгледани, одређени и осијавани. Вика, или лупање ногама, или смех, или неспретна одећа није се смела ни споменути, јер сви беху обучени у светле одеће, које је раздавао сам деспот. А царске палате сијаху у сваком царском сјају и поретку. Сви гледаху на деспота са страхопоштовањем. А треба и ово да се зна, да нико није могао сагледати очију његових, чак ни они највећи. И то не говоримо само ми, него то сведоче и сви они који су то искусили. А ко се и зарицао да ће их угледати, никако се није могао тога удостојити. Но још чудније од тога је ово: у таквој владавини ко кадгод избеже од женске љубави и од музике и свирке? А овај благочестиви је мрзео обоје, и шта више и одбацивао то. Једино је дозвољавао да се има музике војне колико треба за рат. И тако, он обилажаше земљу отачаства својега, и покоривши и оне крајеве, који су се од старине само називали српски у нека времена, и те крајеве себи привуче, а неке и освоји. А када ово чу западни владалац (Сигисмунд), он посла посланике (к Стефану) да би дошао у љубав с њим. Овај пак, осетивши да је сада згодно време да му буде друг, прими са љубављу поклисаре и угости их. довољно, као што је имао обичај, и са тим посланицима утврди љубав. Затим, обилазећи и надгледајући своју земљу, нађе споменуто место Београд и доби га од Угара, пошто лежи у пределима Српским. И пошто се договори с њима, деспот се много стараше да Београд изгради што боље“.
Склопивши на тај начин државни уговор са угарским краљем Сигисмундом и добивши Београд и његову околину као из давнина Српски град и на Српској земљи, свети деспот се одмах даде на посао и отпоче изградњу тврдог града Београда као своје нове престонице (то је било крајем 1403 или почетком 1404 године). Иако у том моменту Београд беше порушен и запуштен, деспот Стефан га изабра за своју престоницу због његовог изванредног природног географског положаја и утврђења. Деспот темељно обнови Београд, изгради га и уреди, насели бројним новим становништвом, украси га многим црквама Божјим и болницама и посвети га Пресветој Богородици, Којој је и Цариград био посвећен. О томе нам сам свети деспот говори у својој повељи града Београда, коју том приликом он издаде као владар: „Од Косова бих поробљен исмаилћанском народу, док не дође цар персијски и татарски и разруши њих, и мене Бог милошћу Својом избави из њихових руку. Отуда дакле дошавши овамо, нађох најкрасније место од давнине, превелики град Београд, који је разрушен и запустео, изградих га и посветих Пресветој Богоматери“.
А како је лепо свети Свесрпски и Београдски деспот изградио и украсио Српску престоницу Београд, попут неког другог Јерусалима, најбоље нам опет о томе говори његов биограф Константин Философ, који је и сам у ово време дошао код деспота и настанио се у Београду. „Стефан од тада, вели Константин, ни мало не мироваше, као веома вредан и храбар, него се прихвата споменутог града, који беше један од великих древних градова и на изванредно лепом месту као мало где у васељени, притом са пространим изгледом и видиком, и са сваким утврђењем. Нигде не могосмо ни замислити ни наћи слично овоме уточиште, са прилазима водом и по суху, тако да кад би многе десетине хиљада (непријатеља) дошле под њега, а стигне помоћ и унутра и спреми се за борбу, могло се наједанпут изаћи. Да ли је ико игде казивао о таквом граду? Зато деспот, видевши ово место и размотривши га, – и то да кажемо: брже него онај равноапостолни Константин (када сагради Цариград), – брзо изгради Београд. Али, ко је кадар да писањем искаже какви су положаји и изгледи, и лепоте овога града; и колико утврђења и кула са бедемима сазида деспот за људе који живе унутра и споља. Од свих царских градова овај је ваистину најлепши изглед имао. Но деспот је свагда смиреним речима о томе говорио, и тумачио својим изабраницима еванђелске речи, и поучавао их учитељски. А беше и царски двор преукрасио, и начинио око града и прокопе дивне (тј. водене канале) између двојних зидова градских. А Београд беше заиста седмоврх. Јер највиши део града (у Београду) и најкраснији, сличан по изгледу Сиону у Јерусалиму, беше слика вишњега Јерусалима, ради којега и пророк тамо кличе: „Радуј се веома, кђи Сионова, проповедај кћери Јерусалимова, јер си на висинама и угледала си царев долазак“ (Захар. 9, 9). А други градски врх био је код река (Дунава и Саве), где је у њему и пристаниште лађама са северне стране великога града. А трећи је врх града где је пристаниште царским лађама; он има и мноштво утврђења. Четврти врх је велика кула, слична самоме дому Давидову на Сиону, са стубовима и здањима. А пети врх је иза овога, где се налазе све царске ризнице. А шести је на истоку од овога, ступ (торањ) који дели обе куле, као што заиста Соломон каже: „Ступе Давидов, на коме виси тисућа штитова и све стреле њихове“ (Песма 4, 4). Овај ступ (торањ) се као неко изванредно чудо види са свих даљних предела, утврђен на тврдим бедемима. Седми врх је на западу са другим царским узвишеним домом, и испод тога беше пролаз благочестивоме деспоту ка лађама, као тајним путем. А велики горњи град имађаше четвора врата (капије градске), на истоку и западу и северу и југу, и пету која води у унутрашњи град. На истоку и југу беху велика врата, са великим кулама и мостовима који се по потреби дижу на ланцима, а на западу беху мала врата такође са својим покретним мостом, док на се веру беху мала врата и она воде у доњи град ка рекама. А и врата која воде у кулу деспотову такође имају мост преко рова на ланцима. Град имађаше приступ само с југа, а са истока и запада и севера беху јака утврђења, и опет реке као заштита. А у граду беше Велика црква (Митрополија), која је са истока града, где се силази слично Кедронском потоку према Гетсиманији. Ова дакле Митрополија јесте Успеније Пречисте Владичице, и она имађаше општежиће украшено сваким садницама, са многим наследством, селима и другим обитељима; и она је била престо Митрополита Београдскога, егзарха свију Српских земаља. Ова је црква била између других најбогатија у дане овога благочестивога деспота. Но Стефан подиже једну цркву из основа (тј. изнова), у Периволији, и посвети је Трима Великим Светитељима (Света Три Јерарха), да буде за сахрањивање архијереја те цркве. А сазида и странопријемницу за болеснике, и у њој цркву у име Светога Чудотворца Николаја, на најслађој води, и насади садове свакога избранога плода, и приложи јој села и наследство много, у коју примаше болеснике и странце, храњаше их ту и олакшање им даваше.
„Са свију пак страна своје земље деспот сабра најбогатије људе и насели их у овом граду, и удостоји их части, као некада равноапостолни (Константин) у своме граду. А даде и ослобођење граду овоме од сваких намета, и даде повластице свима са сваком сигурношћу да се не поколебају. У повељи која о томе говори биле су наведене све благодети Божје које су биле на њему, затим о слободи од поробљавања, и печат златни даде овима, који има на себи слику града, да који хоће да учини какву куповину у било ком крају, добије књигу са печатом која показује да је становник тога града, те да не даје нигде царине нити плаћа пролаза. Још деспот измоли потврду од околних му земаљских господара, па и од самог угарског краља, да трговци добију свако ослобоћење у тим крајевима. Зато из свију околних земаља почеше непрестано из дана у дан долазити становници, и за мало времена веома се густо насели овај град. Но уколико град већи биваше, утолико се овај дугоруки (тј. деспот) не насићаваше становништвом. Јер он становницима преписа имања још и од својих земаља, и свуда пославши сабра их, и насели град као некада Неемија Јерусалим (Неем. гл. 7). Тако да овај град више од осталих градова храњаше и светљаше свима потребама, као заиста царски дом. И тако дакле, у све дане живота свога овај град се просвећиваше и узрасташе, да се и за њега као за Јерусалим могло кликнути и рећи: „Подигни около очи своје и види сабрана чеда твоја“ (Ис. 49, 18)“.
Овом дивном Константиновом опису новоизграћеног деспотовог Београда треба додати још нешто: споменути још нека дела светог деспота учињена у овом граду. Свети деспот је, као што вели и Константин, посветио град Београд Пресветој Владичици Богородици, а то је учинио пре свега из сопствене љубави и побожности према Пречистој Богоматери, а затим и по угледу на равноапостолног цара Константина и на своје свете праоце Немањиће, Св. Саву и Симеона, који Њој посветише и Хиландар и Студеницу; и најзад, деспот посвети свој град Богоматери зато што је у старој Митрополитској цркви Београдској, која је српска била још из времена краља Драгутина, чувана древна чудотворна икона Пресвете Богородице израђена од самог Св. апостола и еванђелиста Луке.[20] Митрополит Београдски тада беше познати сарадник деспотов Исидор; и он са светом мајком деспотовом, преподобном Евгенијом, пренесе и положи у ову обновљену цркву чудотворне мошти Св. Петке-Параскеве, које је света кнегиња била донела из Трнова. Касније мало, око 1417 године, деспот ће Светој Петки подићи у доњем граду нову цркву и у њу ће пренети њене свете и чудотворне мошти.[21]
Осим ових цркава у Београду је постојала још и црква Ружица, а и једна мала капелица у самом двору деспотовом, где се побожни владар Српски редовно молио пред иконама Христа Спаса и Пречисте Богоматере. У граду је било и римокатоличких становника, и они су у доњем граду имали своју цркву, а ван градских зидина била је црква дубровачких трговаца. Правослани деспот Српски, иако беше „стуб Православља“ и „веома Православљем просија“, није попут папа и владара латинских прогањао у својој земљи оне који нису били његове вере. Он је само контролисао делатност римокатолика у Српској православној земљи својој и строго им забрањивао ширење латинске вере и уније, као што смо то видели у његовом наведеном новобрдском закону.
Осим тога, у новој престоници деспотовој Београду био је створен и центар културе и писмености за Српски народ. У деспотову земљу стекли су се у ово време најписменији људи, монаси и мирјани, из грчких, бугарских и српских крајева који су били освојени од Турака, и то не само због слободе у деспотовој земљи, него и због високе образованости и духовне просвећености самога деспота. У Београду је под деспотовим надзором створена најбоља школа словенског и српског језика и писмености, а уз то и школа преводилаца и преписивача црквених, богословских, историјских и философских дела. Но и ван своје престонице Београда деспот ће ускоро створити још један нови духовни и културни центар у својој земљи, а то је манастир Манасија у Ресави, као што ћемо мало даље видети. Но осим Београда и Ресаве били су и други слични духовни центри „у дане овога благочестивога и благовернога и Богомвенчанога господина све Српске и Приморске земље и многих делова Угарске и Босанске земље, мудрога и милога и славнога деспота Стефана“.[22]
Овај мудри, правдољубиви и богољубиви владар Српски Стефан није само уредио живот у својој престоници Београду, него и по осталим градовима и областима своје земље. Већ смо споменули како његов биограф вели да, кад се деспот ослободи турског јарма и врати се у своју земљу слободан, тада у деспотовини „свака непобожност би згажена“ и „правда процвета и плод донесе“ свуда и на сваком месту. Јер свети деспот заведе праведне судове и законитост по целој земљи својој, тако да није могао прогонити нити неправдовати „ни брзи спорога, ни богати убогога, нити моћни узимати поседе ближњих својих, нити се крв праведника проливати“. Праведни деспот је знао и врло строго да кажњава и великодушно и милостиво да опрашта, све ради добра људи својих. А његова изобилна милостиња и превелико доброчинство постали су свуда познати, тако да није било бедника ни невољника кога он није тајно или јавно помагао. Као и у престоници, тако и широм његове земље подизане су болнице, странопријемнице и домови губавих, и све је то деспот издржавао из своје владарске ризнице. У томе му је особито ишло на руку велико богатство сребрних рудника његове земље, као што су били Ново Брдо, Рудник, Сребреница у Босни, коју он доби од угарског краља, и многи други рудници. Деспот је за ове своје руднике издао своје посебне законе, по којима је праведно управљано и сваком од радника по заслузи давано. У тим законима је особито наглашавано да од деспота постављене у рудницима власти обавезно штите сиромахе од обесних и богатих, ако не желе навући на себе праведну казну владаочеву. Тако је и до данас сачуван „законик благочестивог и христољубивог Стефана деспота“ о рудницима у Новом Брду (потврђен у Некудиму 29 јануара 1412 године), који има овакав почетак: „По неизреченом човекољубљу Господа нашег Исуса Христа и Његове Свебеспрекорне Матере, Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије, и молитвама Светог господина и родитеља мог кнеза Лазара, би мени господствовати по смрти његовој, младици деспоту Стефану, у земљи отачаства мога. Тада би и напад иноплеменика на хришћане. Видевши толику побеђеност земље отачаства мога, примих савет од патријарха кир Спиридона, и од других архијереја, и од мајке моје кнегиње Милице, назване иночки монахиње Евгеније, и од свег сабора. Пођох затим на источну страну у велику Севастију, великом амиру Бајазиту, који влада источном страном и западном. И помоћу Божјом и Пречисте Богоматере, и Светог Симеона и Саве, и светопочившег ми родитеља кнеза Лазара молитвама, ослободих ову земљу и градове отачаства мога од великог амира Бајазита. И повратих се у земљу своју и дођох у свој град Ново Брдо. И сабра се сав сабор градски, и поискаше од господства ми да им учиним закон о рудницима, што су имали за време раније господе (владара) и светопочившег ми господина родитеља кнеза Лазара. И господство моје саветова се с властелом и заповедих да се нађу 24 човека добра, од других места који руду имају, да им учиним закон како је и раније било, да се и надаље тога држе“.[23]
Осим Београда и Новог Брда и осим старих српских градова Крушевца, Приштине, Браничева и Рудника, у деспотово време су изграђени и градови Параћин, Чачак, Трговиште и Ваљево, као и још многи други градови и насеља. У свим тим градовима била је слободно развијена трговина, али праведна и једнака за све, тако да нису могли лукави и неправедни трговци из Дубровника и других крајева да пљачкају деспотов народ. Дубровчани су се у почетку бунили на деспотову строгост и правичност, но касније су и они увидели какав је он велики и праведан владар, па су му једном приликом (1422 године) овакве речи похвале писали: „Господине, Бог вас је прославио на лицу земље и поставио вас као велика и силна господара, и обдарио вас узвишеним и великорасним разумом од којег су велика светлост и зраци као сунца по свему свету; прослављен је пред царевима и господарима земаљским ваш разум и правда“.
Но треба да нешто кажемо и о деспотовом помагању и подизању цркава и манастира Божјих по својој земљи и широм Православља. О томе је већ нешто споменуто напред, но ова потоња дела светог деспота превазилазе она прва. Јер, осим ранијег обнављања манастира Дечана и прилога светогорским манастирима Хиландару и Св. Пантелејмону, свети деспот је сада, као слободни и самодржавни владар, више старих манастира богато даривао и још више нових подигао и саградио. Тако је он повељом својом даривао манастир Милешево (1405 г.), где је био гроб са св. моштима Светога Саве, па опет манастир Хиландар у Светој Гори (повељом из 1404-5 г.), и затим још два манастира у Влашкој земљи (Румунији), манастир Тисман и Водицу. Оснивач ових манастира био је познати српски јеромонах („поп“) Никодим Грчић, велики пријатељ Стефановог оца Св. Лазара, чијом су помоћи и прилозима ови манастири и саграђени. Стефан је сада богато обдарио ове манастире и споменутог им игумана Никодима, и све је то потврдио својом владарском повељом (из 1405-6 г.), која почиње овим речима: „А када благоизволи Бог посетити људе Своје, које од тесноће на пространство и од немоћи у силу и од туге на весеље преводећи, преведе и мене по Својој благости од потчињености на слободу, и од мањег престола на највиши“.
Пре овога времена Стефанова мајка Милица беше подигла своју задужбину манастир Љубостињу, где је сада као игуманија Евгенија живела са Ефимијом и осталим преподобним монахињама. Но пошто Љубостињска црква не беше још живописана, тј. иконама и фрескама украшена, то сада, уз помоћ сина јој и деспота, Љубостиња би сва божански украшена вештом руком јеромонаха Макарија из Прилепа. То би пред саму смрт преподобне матере Евгеније (између 1402-5 г.), која се затим ускоро пресели ка Господу (11 новембра 1405 године), примивши пред блажено престављење своје велику схиму са именом Ефросинија. Ускоро за њом упокоји се у Господу и „друга мати“ Стефанова, монахиња Ефимија, примивши и она великосхимнички образ са именом Евпраксија.
Но највећу љубав и ревност за Цркву Божју и манастире показа свети деспот при грађењу своје велике и славне задужбине манастира Ресаве. Он свагда имађаше велику љубав према монашком чину и лику, а и сам живљаше такорећи монашким начином живота. Иако беше ожењен (у ово време он беше довео своју вереницу Јелену у Србију, и пошто ступише у брак, она поживевши мало пресели се скоро ка Господу), христољубиви Стефан жељаше да стално буде у друштву са монасима, било да му они долазе на двор и разговарају с њим о душевном спасењу и животу по Богу, било да он одлази к њима у усамљена места и подвизавалишта њихова да се наслађује њиховим гледањем и слушањем. Имајући пак у својој деспотовини „много монаха који непрестано певају и славе Бога у Тројици“, он одлучи да им устроји једну велику и безбедну обитељ – „жељени стан за ћутање“. Тако и би саграђена славна деспотова задужбина Ресава, о чему овако говори животописац Константин:
„Треба да споменемо опет и други град, који има сличност и стазу ка вишњем Јерусалиму. Стефан жељаше да говори са пустињацима и ненасито се настањиваше са овима. Јер када љубав ове божанствене жеље некога обузме, она га брзо захвата, узноси и подиже горе. Он се дакле радоваше због ових пустињака и слатко их примаше, и гледаше да их свагда са собом има. И знајући да је молчаније (молитвено ћутање) назначено да свакога доведе у велику част виђења и созерцавања, он обилажаше горе и поља и пустиње, тражећи где би могао да подигне жељену обитељ, стан за молитвено ћутање и тиховање. И нашавши најприкладније и најбоље место, где је требао бити дом (тј. храм), помоливши се најпре Богу приступи делу, и положи основ у име Свете Тројице сведржавнога Божанства. И свуда дакле са сваким старањем и најлепшим стварима и скупоценим, са највештијим радницима и најискуснијим живописцима, где год их је било, и многим златом и бојама украси је. Јер шиљаше (да позове мајсторе) чак и на острва и свуда. И тако многим и неизмерним трошком сврши се и украси се дом (црква) и град око њега и изванредни станови за општежиће. А сабра одасвуд предвиђене достојне дивљења монахе и настани ту. И даде и приложи села и винограде, а још и по свима својим крајевима, потписавши, даде. И ризнице овде из дана у дан полагаше. Сачини ту себи и гробницу у коју мало после би положен. Даде још и многоцене иконе, бисерјем и златом украшене, и снабде сваким књигама за служење, и даде богослужбене одежде и црквене сасуде доста, с великим бисерјем и златом украшене, толико много да превазилази и изабране велике лавре Свете Горе; а он и њих беше Украсио сваким светилом, многосветлећим златом сијајуће. И то прво да споменем што он овде принесе и украси! И са многом чашћу учини да се врши овде чин Богом изабране Вечере Господње (тј. Св. Литургије), уподобљавајући се серафиму. Затим призва патријарха, тада беше Кирил, са свим сабором српских архијереја, игумана и свих осталих часних мужева, а још и свих благородних, на освећење храма у дан Свете Педесетнице, када Дух Свети огњеним језицима сиђе на свете ученике Слова и Бога. А дође и мноштво сиротиње да и они приме милостињу, коју им свагда неоскудно даваше. И могао се тада видети радосни празник оних који су славили, тако да се могло казати оно Соломоново, када обнови дом: И узвеселише се народи, не само појевши многе животиње као тамо (3 Цар. 8, 63-66), него се удостојивши многих дарова. Он дакле поче зидати ову обитељ године 1407, а пре ове године престави се благочестива госпођа Евгенија, мати овога истоименитога Стефана. Јер она прими такво име иночкога образа. И би положена у својем манастиру, званом Љубостиња, Успеније Пречисте Богородице. Ова пак два здања: царствујући град (Београд), који малопре споменусмо, и храм у Ресави, никада у све дане живота свога благочестиви деспот не престаде да приутврђује сваким и најбољим додавањем и надгледањем. Зато све ово није било подигнуто за мало времена, за време и упоредо са ратовима, него је подизано много година“.
Манастир Ресава, која по деспоту би названа Манасија, јер он због својег предивног и мудрог беседништва би упоређен са старозаветним Манасијом („в сладкоглаголаних вториј Манасија“),[24] започет је са грађењем године 1406, а завршен је и потпуно иконописан 1418 године. Свети деспот храм посвети Светој Тројици, па је зато освећење храма било на Духове 1418 године, од стране Српског патријарха Кирила (1407-1419 г.). Деспот је подигао своју задужбину у Ресави као проширену и увећану Раваницу, коју подиже отац му Свети Лазар. Ресавски храм украшен је изнутра најлепшим фрескама и иконама, а споља је ограђен и утврђен каменим градом-тврђавом са 11 високих кула. Благоверни деспот Српски подигао је овај манастир монасима пре свега за богоугодно молчаније и молитвено тиховање и да се у храму његовом „врши чин Богом изабране Вечере Господње“, то јест Св. Евхаристија или Литургија, којом се спасава сва твар и сав род људски. Али књигољубиви и мудрољубиви деспот створио је на том истом светом месту и познату ресавску преписивачку школу, где су учени монаси преписивачи исписивали божанствене књиге за просвећивање деспотовог народа, јер је деспот желео да „премудрошћу књига украшава нарави, и благодаћу њиховом да душе просвећује и ка богопознању привлачи“. Такав беше овај богољубиви и човекољубиви владар Српски, да жељаше да „живот у целој земљи његовој буде заиста као Црква Божија, а не као што живе остали народи скотски и против природе“. Такав пак живот достиже се само кроз храмове и школе Божје, када се слави живи и истинити Бог и изучава права и спасоносна наука Господња. Зато свети деспот подизаше храмове и школе.
Видећи овакву побожност и црквољубље свога господара, на њега су се одмах почели угледати и сви његови благородни великаши. Зато су многи од њих стали дизати цркве и манастире широм деспотовине. Јер као и у доба светих Немањића, тако и сада у доба светих Лазаревића, од свих беше упражњавана света врлина задужбинарства. Тако, у време овог благочестивог деспота Српског Стефана, на његов потстрек и уз његову изобилну помоћ, бише саграђени и иконописани ови свети манастири и цркве: манастир Копорин, храм Св. Стефана, монашка задужбина уз ктиторско учешће и светог деспота; манастир Руденица код Крушевца, подигнут од властелина Вукашина и жене му Вукосаве, а ктитор му је и деспот Стефан са братом Вуком; манастир Јошаница код Јагодине, храм Св. Николе, задужбина породице једног деспотовог властелина; манастир Сисојевац код Раванице, храм Преображења, задужбина духовннка Сисоја Синаита, а ктитор му је и деспот Стефан са својом мајком; Богородичин манастир у селу Радошину близу Ресаве, задужбина деспотовог војводе Радослава Михаљевића; црква Св. Николе у Рамаћи под Рудником, задужбина једног деспотовог племића. Најзад, чувени манастир Каленић у Левчу, храм Ваведења Пресвете Богородице, задужбина деспотова и његовог протодовијара Богдана са женом му Милицом и братом Петром. Подигнут је 1413 године и дивно иконописан од иконописца Радослава. Но поред ових набројаних, подигнути су тада и још многи други манастири и цркве,[25] тако да је деспотова Србија у то време, заједно са старим манастирима и црквама, имала преко две хиљаде храмова Божјих и „станова“ молитве и подвига.
Манастир Копорин Но као обично свуда, тако би и овде. Лукави завидљивац и добромрзац ђаво завиђаше светом богоугоднику и христољупцу Стефану и зато на њега подиже његовог рођеног брата Вука. Овај устаде и побуни се против свог старијег брата и боговенчаног господара, тражеђи од њега половину земље и градова. Он штавише одбегну тадашњем турском султану Сулејману, иштући од њега војску против Стефана. За собом он повуче и сестриће своје Бранковиће, те и они устадоше противу ујака свога деспота. Ово би по смрти блажене им мајке, која једном раније већ исправљаше сличан грех Вуков. Но мајка више не беше на земљи, те свету душу деспотову притиште туга и невоља. Јер он говораше у себи: како да изиђем у борбу са братом својим? Како, побеђујући га, нећу ли бити крив за проливање братске крви? Ту превелику деспотову тугу описа и његов животописац Константин, а и сам деспот је делом исказа у свом познатом „Слову љубве“. Ево најпре шта о томе пише Константин:
„А тада по одласку онога напред реченог посредника (тј. по смрти Св. Милице), беше мир и сигурност; но не мироваше онај који је Каина подигао против брата му Авеља (тј. ђаво), иако му није био учинио никакву неправду. Тај исти подиже и овде напред реченога Вука те измоли од цара турског мноштво војника, такорећи све силе његове. Цар Сулејман беше тада заузео и источне крајеве, а Вук му дође и рече: „Ударићу на мога брата Стефана, да или ми даде половину отачаске земље и градова, којима ћу царству твоме служити, или ћу земљу опленити и сатрти је“. И молбу његову ову Сулејман најбрже испуни. И посла са њиме онога који је од почетка био проливач хришћанске крви, који је истоимени са Исмаилћанима у ратовима, који је и у великој битци на реци званој Марица био виновник проливања крви (то је био војсковођа Арванез), а посла и друге изабране војводе. И они дакле дођоше. Но деспот Стефан није хтео да благочестиво стадо, које Господ ослободи од ропства, опет преда у ропство да се растргне. И шта је било после овога? Прођоше они сву Српску земљу, као дивље звери пленећи, секући, уништавајући. Порушише и неке градове, и што најнезгодније беше то је што бој не беше са варварима, него бој који се не може лако борити, бој са једноплеменима. Јер ако и беше множина оних који су дошли, но деспот много пута сатираше и ужасаваше њихова срца. Али, шта још треба да кажем? Деспот се бојаше да не пострада слично Давиду, који проклињаше пределе Гелвујске да не падне дажд на ове ни роса (2 Цар. 1, 4), зато што се ту пролила крв Јонатанова. И тако, побеђујуђи га (Вука), не затезаше узде, да не буде крив због братске крви. А овај по други пут дође са више њих, тако да се могла рећи пророчка реч: „Боже, дођоше народи на наслеђе Твоје, оскврнише цркву Твоју свету“ (Пс. 78, 1). А пошто се побоја нападаја (братског), благочестиви деспот Стефан не изиђе против. Вук беше привукао и неку властелу, а још мало изабраних беше остало непревртљивих, који известише деспота да су и писма добили од Вука, у којима им с једне стране дарове и многа блага обећаваше, а с друге стране претњама их страшаше. Деспот пак, држећи братово писмо, горко плакаше, и павши пред икону Спаситељеву, говораше: „Види, Христе мој, јер Ти знаш како се неправедно договарају против мене, и слуге моје издају ме, као некада Твој ученик Јуда. Сачувај их зато све до конца, оне које си малобројне оставио са мном“. И још многе друге сличне речи умиљења и молитве говораше из дубине срца. А ово беше у великом граду Београду, у унутрашњем његовом дому. А они (Вук и Турци) прошавши опет још више крајева, дођоше чак и близу Београда и велико мноштво попленише и сву земљу упропастише. А када деспот виде где се догађа зло које не пролази, пристаде и раздели земљу са Вуком. И отада брат његов Вук, са одељеном му облашћу (испод Западне и Јужне Мораве) и са властелом која би са њиме, служаше Сулејману заједно са својим сестрићима (Бранковићима), који такође држаху сада своју отачаску земљу (на Косову). А деспот Стефан се пресели у одељени му део земље (од Западне и Велике Мораве до Дунава и Београда). Тако, када земља би раздељена, као неко олакшање би у проливању крви“.
У овој неправедној и наметнутој му братоубилачкој борби (која би око 1409 године), деспот се имаше ослањати на свога пријатеља и савезника угарског краља Сигисмунда. Овај моћни западни владар беше веома заволео Стефана због његовог витештва и мудрости, и због тога, као што видесмо склопио беше с њим пријатељство и даровао му град Београд. Сигисмунд веома цењаше и вољаше Стефана и многе му почасти указиваше, па му поклони и друге градове у угарским и босанским пределима. Он беше дао Стефану и титулу „угарског барона“, те су се тако њих двојица узајамно повезали и обавезали да се и војнички помажу против непријатеља. Стефан се и сада могаше користити војничком помоћу од Сигисмунда, но он у срцу своме туговаше и рат братоубилачки избегаваше. Нарочито се растужи свети деспот када виде како му брат ласкавим писмима, као Јудиним пољупцима, одваја од њега благороднике и великаше, оне што уместо љубави издајство заволеше. На братску и њихову нељубав и издају, христољубива и љубвеобилна душа деспотова одговори овако: свима њима, брату, сестрићима и отпалим великашима он написа и упути своју најискренију „Реч љубави“ („Слово љубве“) .У њему он изли сав свој бол над губитком братске и хришћанске љубави, и опет – своју молитвену жељу за поновним сједињењем у љубави Христа Бога.
СЛОВО ЉУБВЕ (Реч Љубави) ДЕСПОТА СТЕФАНА
Стефан деспот,
најслађему и најљубазнијему,
и од срца мога нераздвојноме,
и много, двоструко жељеноме,
и у премудрости обилноме,
царства мојега искреноме,
(име рекавши),
у Господу љубазан целив,
уједно и милости наше
неоскудно даровање.
Лето и пролеће Господ сазда,
као што и псалмопевац рече,
и у њима красоте многе:
птицама брзо, весеља пуно прелетање,
и горама врхове,
и луговима пространства,
и пољима ширине;
и ваздуха тананог
дивним неким гласима брујање;
и земаљске дароносе
од миомирисних цветова, и травоносне;
али и саме човекове природе
обнављање и веселост
достојно ко да искаже?
Ово све пак,
и друга чудна дела Божја,
која ни оштровидни ум
сагледати не може,
љубав превазилази.
и није чудо,
јер Бог је љубав,
као што рече Јован син громов.
Варање никакво у љубави места нема.
Јер Каин, љубави туђ, Авељу рече:
„Изиђимо у поље“.
Оштро некако и бистротечно
љубави је дело,
врлину сваку превазилази.
Љубав Давид лепо украшава,
рекавши: „Као миро на главу,
што силази на браду Аронову,
и као роса аермонска,
што на горе силази Сионске“.
Узљубите љубав,
младићи и девојке,
за љубав прикладни;
али право и незазорно,
да младићство и девство не повредите,
којим се природа наша
Божанској присаједињује,
да Божанство не узнегодује.
Јер апостол рече:
„Духа Светога Божјега не растужујте,
којим се запечатисте
јавно у крштењу“.
Бејасмо заједно и један другом близу,
било телом или духом,
но да ли горе, да ли реке
раздвојише нас,
Давид да рече: „Горе Гелвујске,
да не сиђе на вас дажд, ни роса,
јер не сачувасте Саула,
ни Јонатана“ !
О безлобља Давидова,
чујте царевиу, чујте!
Саула ли оплакујеш, нађени?
Јер нађох, рече Бог,
човека по срцу моме.
Ветрови да се с рекама сукобе,
и да исуше,
као за Мојсија море,
као за Исуса судије,
ћивота ради Јордан.
Еда би се опет саставили,
и видели се опет,
љубављу се опет сјединили
у самом Христу Богу нашем,
Коме слава са Оцем
и са Светим Духом
у бескрајне векове,
АМИН.
Ова дивна депотова „Реч љубави“ према брату, сестрићима и великашима, који су се одметнули и устали против њега, само је делимично донела плода, јер је наступило извесно примирје и прекратило се проливање крви братске. О! да га је брат Вук тада послушао и братски се с њиме „у Христу поново сјединио“, као што је деспот желео и Богу се молио, не би ускоро доживео оно што је доживео: да га као двоструког издајника убије рука турског крвника.
Јер следеће године, 1410, када су настале борбе међу Бајазитовим синовима око престола и владавине, и кад на Сулејмана дође у Европу његов брат Муса из Мале Азије, тада би убијен и деспотов брат несрећни Вук и најмлађи му сестрић Лазар. Тај Турчин Муса беше најлукавији и најзлији међу браћом својом, и дошавши на Балкан чињаше многа зла и насиља, „наилазећи као облак градоносни на благочестиве“, тј. на хришћане. „И ко ће, вели о њему мудри Философ, оплакати оно што су наши после овога издржали од њега? Да није Господ уставши одмаздио и онога који зло чини (тј. овога Мусу) са хуком ускоро уништио, као и све наслеђе његово, давно бисмо били храна псима и орлушинама“. Сакупивши по Балкану многе војнике разбојнике, овај лукави и препредени Муса тражаше пријатељство и помоћ Стефанову и Вукову и сестрића им Ђурђа и Лазара, зовући их да дођу и сами се освете Сулејману за сво зло што им беше починио. Деспот, коме је Сулејман био заиста стари непријатељ, пристао је, али је и према Муси био крајње опрезан, док су остала тројица непромишљено пошли с Мусом противу Сулејмана, а истовремено су гледали да ако устреба побегну од Мусе и пређу Сулејману. До сукоба између Мусе и Сулејмана дође под зидинама Цариграда, исте 1410 године. Још пре ове битке лукави Муса примети дволичност Вукову и хтеде да га одмах убије, али за њега се пред тиранином заузе сам деспот Стефан и „постаде јемац за брата свога (а и ко би други ако не он?)“, рекавши Муси одлучно: „Ако сам ја неверан, то је и он“. Међутим, те исте ноћи неверни и непостојани Вук и сестрићи му Бранковићи заиста пребегоше Сулејману, што их ускоро стаде живота. Јер Мусини људи ухватише ускоро Вука и Лазара (а Ђурађ се једини спасе) и предадоше их опаком Муси.
Стефан пак, као човек и владар витешке речи, не хтеде тако нешто чинити, него се у боју са Сулејманом храбро бораше и његову војску побеђиваше, јер „муњевитим начином успешно разруши противника“. Но када виде да Муса побеже са бојишта, врати се и он са својима покрај мора и дође до Галате према Цариграду. Тада му из Царског града грчки цар Манојло II Палеолог посла лађе у сусрет и он се превезе у Цариград, „подједнако као побеђен и победник“, како вели мудри Константин. „А овај најизванреднији цар Манојло, прича даље Константин, знађаше Стефана и раније, док је као млад заједно војевао, и прорекао му је шта ће бити, и уживао је у њему као у свом возљубљеном сину. Јер сличан беше упознао сличнога. Тада му по други пут даде круну деспотскога достојанства, јер рече да Јован (његов ранији намесник) није тада био у пуној владалачкој власти. И тако се растадоше један од другога. А када је деспот излазио из Царскога града, множина народа ликоваше и клицаше му… Тада пак најсветлији деспот, изишавши отуда у лађама ка северу, дохвати се пучине (Црног Мора), а са њим беше и раније спомињани кесар Угљеша. Растављани бурним морским таласима и опет, Божјом помоћу, чудесно састављани, они најзад допловише Власима (тј. у Румунију, на ушће Дунава). А влашки владар тада беше благочестиви и увек спомињани велики војвода Мирча. Он их са великом љубављу срете и прими деспота и оне са њим. Јер од неизмерне жеље није се могао наситити гледања њега, толико непрестано гледаше у лице Стефаново. Пошто га ту угости с чешћу, и даде му довољно потребних ствари, коње и остало што му беше дугим путовањем понестало, Мирча га проведе својом земљом као његовом, те тако деспот стиже до угарске границе у свој град Голубац (на Дунаву)“.
Док се деспот Стефан овако срећно враћаше у своју слободну земљу и људе, Турчин опаки Муса, изгубивши прву битку са Сулејманом, опет прикупи неку разбојничку војску и изненада ухвативши, као што рекосмо, деспотовог брата Вука и Лазара Бранковића, убрзо их у том месту погуби (11 јула 1410 г.). Пред своју жалосну смрт Вук доби једну јабуку од неког Турчина, и „половину ове даде своме сестрићу, а половину узе сам. И помоливши се много, они окусише од јабуке уместо светог Причешћа. Јер није тада било никога ко би их причестио, и ради тога јабуку окусише уместо Крви и Тела Господњег“. Вест о таквој смрти брата Вука најтеже је погодила брата му светог деспота, и од те болне вести он се одмах тешко разболе. Сазнавши за ову деспотову болест, дубровчани му послаше свог лекара. А опаки пак Муса опет се сукоби са Сулејманом, но пошто поново претрпе пораз, побеже на север и дође деспоту Стефану тражећи од њега заштиту. Мада му овај братов убица беше мрзак, деспот га због дате му витешке речи не хтеде убити, али му не хтеде више ни помагати, него га празног отпусти. Ипак, предвиђајући да ће Муса постати султан, деспот му узе реч и обећање да Српску земљу неће нападати. Муса тада отиде опет на исток до града Једрена, и затекавши тамо згодном приликом брата свог Сулејмана на ноћном лумповању и пијанчењу, ухвати га изненада и погуби. И тако постаде турски султан. Но одмах затим он погази реч дату деспоту, и ударивши на Српску земљу заузе пределе око Пирота. Када за то дознаде деспот одмах посла Муси свог преговарача Аидина, да овај опомене Мусу на обећање. Но када деспотов човек виде лукавост и зверске намере Мусине, побеже тајно од њега, и дошавши „у луг где раније би убијен господин Вук, узе и понесе кости његове у Српску земљу, и донесе их деспоту Стефану, и објасни му све, рекавши: Са Мусом није могуће друкчије живети него ратом. На то благочестиви Стефан, чувши ово, сабра сву војску своју и дође у стране Пиротске, и прогнавши Турке оплени неки део земље Мусине. А Муса посла поклисара свога деспоту, и деспот се опет врати кући својој“.
Мало времена пре ових догађаја, Ђурађ, сестрић деспотов, би на превару домамљен од Мусе и налажаше се у његовој војсци. Муса тада покуша да отрује Ђурђа, али овога Бог спасе. Јер он после отрова узе неки лек против отрова, те не умре него само пострада од болести. Ђурађ пак већ се беше покајао и на време јавио матери својој Мари, сестри деспотовој, да га она измири са ујаком и „да утврде да живе како и приличи благочестивима“. И великодушни деспот прими га „као отац сина свога многожељенога“. Једне ноћи после тога Ђурађ са делом своје војске побеже од Мусе у Силиврију, и одатле дође у Солун. Тајно кријући се и бежећи, он најзад некако стиже из Солуна у Србију, а деспот му већ беше послао војску у сусрет. „А када дође у своје отачаство и ка најизванреднијем своме ујаку, тада наста неисказана радост. Јер тада свезнајући премудри Уметник и свемогући Делатељ раздељене удове црквене у једно сабра и државу нашу утврди. Јер се од тада ујак и сестрић могаху видети радосни као отац и син.“ На овај начин се најзад измирише Бранковићи са Лазаревићима, и међу њима не беше више сукоба, јер благочестиви деспот, не имајући наследника, остави престо свој и државу овоме Ђурђу Бранковићу, потоњем деспоту Српском.
Коначно пак паденије опаког Турчина Мусе би овако. У малоазијском пределу турске државе беше тада господар трећи син Бајазитов Мехмед. Цар Византијски Манојло настојаше да Мехмед склопи савез са моћним Српским деспотом како би звероподобни Муса био уништен, пошто он свуда „испуњаваше земље убиством људи и крвљу“. Деспот пристаде на тај савез, јер уништење Мусино жељаше и он, а и владари угарски и босански. Споразум и савез против Мусе би склопљен у Крушевцу (маја месеца 1413 г.), кад дођоше Мехмед и остали владари код деспота, те тако силна војска српска, босанска, угарска и турска крете на Мусу под врховном командом деспотовом. За то време, Муса већ беше кренуо на деспота и заузео му град Болван код Алексинца. Затим удари на тврди Сталаћ, но храбри деспотов јунак војвода Пријезда не предаде град Муси, него га запали и сам изгоре у њему. Но баш ту беше и крај мрског Мусе, јер га нападе деспотова војска и он одмах би разбијен. Бежећи од деспота њега гоњаху војвода Радич челник и Ђурђе, док га не ухватише и одмах погубише. Победивши на овај начин Турке, деспот склопи мир са новим султаном Мехмедом I (1413-21 г.), те султан врати деспоту све српске градове које Муса беше освојио, и још неке друге на истоку. Тако се деспотова Србија простираше сада до близу града Софије. Овај мир пак са Турцима трајао је пуних десет година, тако да „од тада житељи и све ствари добише мирно стање, те се могло са пророком рећи као оно некад Јерусалиму: „Празнуј Јудо у твојој радости, јер одузе Господ твоје неправде, и избави те из руке непријатеља твојих. Господ се зацари посред тебе, и нећеш више угледати зла“ (Наум 1, 15; Софон. 3, 15)“.
У ово овако мирно време свети деспот се поново даде на подизање и изграђивање по земљи својој градова („градозидање“), рудника, цркава и манастира. Када он у ово време борављаше једном у манастиру Ресави дође му игуман манастира Ватопеда са Свете Горе и замоли га за материјалну помоћ свом манастиру. Монахољубиви деспот Српски одреди да се овом светогорском манастиру даје од тада стални годишњи прилог од 60 литри сребра, а приложи му и село Копривницу код Новог Брда, и све то потврди својом царском повељом (од 2. јула 1417. године). Пошто у ово време беше добио од угарског краља на поклон рудник Сребреницу у Босни, и пошто тамо не беше православне цркве него само римокатолички храмови, свети деспот одмах позва зидаре из Дубровника и ту сагради правосдавну цркву. Тако је христољубиви деспот Стефан током целог свог земаљског живота и владања непрекидно помагао манастире и градио цркве Божје, а и умро је „обилазећи земљу (с циљем) да би још подигао божанствени храм“. Исто тако је богомудри деспот много волео и непрекидно читао божанствене књиге и настојао да се оне преписују за његов народ. Управо у ово време (око 1416 г.), по деспотовој жељи и заповести, један је учени монах преводилац у „мучалници“ код Љубостиње превео са грчког четири Књиге Царства, записавши при томе на њима ово: „Ове четири Књиге Царства преведох са грчких књига на српски језик благочестивоме и христољубивоме и самодржцу Срба, господину мојему деспоту Стефану, по дарежљивости и милостивости новоме Киру, по сладкоглаголанију (слаткоречивости) другоме Манасији, и по просветољубљу премудроме Соломону“.
И заиста, овај Божји човек беше дарежљивији и од Кира и мудрији од Соломона, јер, како вели животописац му Константин, „он се из дана у дан све више подвизаваше, благодарећи Бога за све што учини у све дане живота свога. А његово дело беше непрестана милостиња и често прочитавање божанских речи. И толико је себе предавао ништима и убогима, да је сам излазио ноћу по путевима и оградама да својом руком раздаје милостиње. И само једнога од својих, који му ношаше злато или сребро, или што друго, само тога највернијега узимаше са собом, мада много пута и сам то чињаше. Једном приликом приђе му један ништи (убожјак), и деспот му даде милостињу. А он опет претекавши га напред, заиска му милостињу. Блажени га препозна, но даде му још више. А када овај и трећи пут претекавши га заиска, деспот му даде опет још више, па му рече: На грабљивче и варалицо! А овај му одговори: Нисам ја грабљивац и варалица, јер ми је невоља, него си то ти који земаљским царствујући, небеско тиме крадеш и грабиш (ср. Мт. 11, 12; Лк. 6, 12). А прилажаше он тајно и кућерцима ништих, и новац им кроз прозор или отвор стављаше (као Св. Никола). Сви пак они знађаху ко је тај ко им то тако чини. За њим хођаше свагда велика гомила губавих које он сам свагда храњаше и у ноћи њихове деснице испуњаваше. И да истина буде још јасније објављена, деси се ово. Чувши за његову милостивост, дођоше једном губави из поморских страна и бугарских толико много да су силом пљачкали грађане, те су их ради тога управитељи града морали изгнати и протерати. Поред свих осталих својих дела деспот ово дивно дело непрестано чињаше. Једном, када хтеде да изађе да чини обичну милостињу док су сви спавали, он узе са собом једнога свог љубимца који му је знао и остале тајне, и рече му: Узми тајно са собом и мој мач. Но овај није разумео шта му би заповеђено, а није се усудио питати, те тако изиђоше и пођоше. Идући донекле заједно, деспот га остави рекавши му: Почекај овде. После дужег времена, негде у саму дубоку ноћ, деспот се врати к њему, па се онда вратише до унутрашњих врата двора. Дошавши до њих тај млађи похита да отвори врата, но није могао брзо. Деспот пак, мислећи да му то смета његов мач, заповеди да му га дода, говорећи: Дај га мени док ти не отвориш. Тек тада овај млађи разумеде шта му је оно било заповеђено, па се уплаши и одговори: Не, не смета ми ништа. Затим брзо отвори врата и трчаше напред уз лествицу да деспоту осветли, па учини као да оставља мач да овај не сазна да га није био ни узео. А када осветли, примети по оделу да је благочестиви деспот залазио негде у блатњава места (делећи сиротињи). Оваква дакле дела његова не могу се избројати, јер су као морски песак. Деспот није престајао ово чинити кроз све дане живота свога. А да оставимо настрану то што је по пустињама у васељени, чувши за кога да живи у Господу, слао дарове; и даривао све пустињаке у својим пределима, и атонске усамљенике и отшелнике. Ако је ко молио кадионицу или који драгоцени светилник, видевши да се то носи тамо умољавао је начелника тога места, да ће му ако то да, он уместо тога брзо дати много скупоценије и светлије; и то што је рекао све је одмах и испуњавао. О овом његовом неоскудном давању могло би се још много шта рећи, но доста је и ово речено“.
Благоверни и благочестиви деспот Српски Стефан није само живео сада у миру са Турцима на истоку, него је исто тако живео у миру и са западним владарима и са осталим народима око себе. Јер, као што вели његов животописац на почетку житија, „он у своје дане смири према себи најјаче државе, источне и западне народе, тако да су се они, који су царовали у различна времена, са свих страна к њему стицали. Он учини да се са достојанством цени његова земља, и још да су га и западни владари заиста називали господином и чуваром државе своје; и још да у згодно време изабране своје к њима шаље са осталом војском њиховом, силне и династе све земље. И није било никада да је ко од западних, дошавши к деспоту, отишао после својој кући, а да није јављао о превеликим и достохвалним даровима његовим. Из детињства је водио жестоке битке и показивао храброст, од Бога је добио бесмртне премудрости, због чега се и назива славни деспот у свима земљама. И под њим малена српска војска стече највећи глас и име по васељени. Јер овај славни деспот, иако је живео ближе земљама западно од Хелеспонта, за његово име се сазнало по целом Египту и Етиопији, и одатле по најудаљенијим крајевима, и просто да кажем укратко: по целој Јелади, и по Индији и Амазонији, тако да су они који су за њега чули желели да се приближе овоме мужу, макар и као слуге његове, само да дођу с њим у везу“.
Говорећи на другом месту о односима деспотовим са западним владарима, и особито са суседним Угарима, биограф Константин вели још и ово за њега: „А пре: када је остварио истиниту љубав са западнима и Угарима, када је ишао у град звани Будим (1412 године), када је био сабор западних краљева и друге господе код краља угарског, па у Констанцију[26] и у Рим на крунисање тога краља, деспот Стефан беше пред свима и изнад свију видљив као сунце између звезда, и свако га је видео из далека. И сви његови савети беху сјајни и непоколебљиви. А од угарских земаља доби многе дарове, утврђене градове и села, што знају све околне државе. И не само то, него и после седме године повратка угарског краља са запада, деспот је сваке године долазио на западни сабор (у Будиму) и никада се не врати отуда а да не доби на поклон неке градове и земље. Тако и он сам к западнима хођаше, и ови опет к њему долажаху. И не само то, него је једном пре овога био сам угарски краљ код њега у Беломе Граду (Београду), и они као из дома у дом прелажаху из угарских у српске градове и обратно. Ко је икад такве чудне ствари игде слушао? По васељени, источни владари беху са западним владарима непријатељи и пленили су им земље и ратовали су међусобно, а овај шаље своју војску и на исток и на запад, а ка западнима сам собом одлази на скупове. И он је ово јавно чинио за много година. Никада дакле заиста нико не створи тако што, само он једини, велики и чудни у премудрости и сили, и то и после њега остаде као неки њиме утврђени закон. Јер нису ни западни просто ово трпели да он има везе и са источнима и са западнима, него знајући га да је као неки штит њима (од Турака) и да сигурна безбедност њима од њега долази. Зато њихови свештеници овако говораху: „Још се молимо за благочестивог деспота, који је у Српској земљи“. А њихови (западни) најсветлији и најхрабрији људи долажаху да служе деспоту, као неком краљу. И једном на сабору свих кнезова (у Будиму), један од српских витезова благочестивога деспота Стефана обори и победи најсилније витезове запада и однесе венац победе. Као највећи витез Стефан имађаше власт и благородне краљеве и славне витезове венчавати (производити за витезе), тако да су се ови после поносили већма од свих витезова, говорећи: Мени деспот Српски витештво уручи. А да кажемо нешто и о источнима. Које ли тек похвале и љубави не удостојаваше деспота споменути султан (Мехмед) ради његове одличности! Када свеза војводу својих војски (Михаилбега), а други га мољаху за овога, он тада рече: Ако не добијем савет од брата мога деспота, нећу га пустити. И затим одмах посла да питају деспота за савет. А Стефан му одговори: Ако хоћеш да храниш змију у своме дому, онда свезавши је одрежи јој реп. И када то чу султан, не пусти овога до своје смрти. А слично биваше и у свима другим саветима“. Такав је био славни деспот Стефан, од свих поштован и уважаван због многобројних својих врлина и владалачке мудрости и праведности.
У ово време деспотова се владавина прошири и на српске крајеве Зете и Приморја, где владаше син његове сестре Јелене, Балша III. А то би овако. На деспотов двор у Београду дође деспоту у посету овај његов сестрић Балша. То пак би по Промислу Божјем, јер Балша, одавно болестан, унапред предвидевши смрт своју, дође свом ујаку и умре на његовим светим рукама. Земљу пак своју он остави ујаку у наслеђе, као и старање о своје три нејаке кћери. Деспот са сваком жалошћу и достојном чашћу погребе тело свога сестрића и о свему извести мајку његову Јелену, своју сестру, која се у то време беше преудала за босанског великаша Сандаља Хранића. После тога, улучивши згодно време, деспот крете са својом војском и сестрићем Ђурђем у Зетске крајеве да преузме наслеђе и власт над том земљом. На путу кроз Зету и Приморје народ га је радосно дочекивао и поздрављао као свога господара „знајући његову моћну и великодаровиту десницу“. Пошто у тим крајевима Србима доста пакостише Млечићи, деспот са војском опседе град Скадар на Бојани, који они држаху, те Млечићи бише принуђени да склопе мир са деспотом (августа 1423 г.). По томе миру они задржаше град Скадар, а он доби градове Дриваст, Бар и Будву, као и племена Црнојевиће и Паштровиће. На тај начин, сво Приморје, од Боке до ушћа Бојане, припадаше деспоту Стефану, где беху многи манастири и цркве, као што су: манастир Св. Арханђела на Превлаци у Тиватском заливу, манастир Прасквица са црквама Св. Тројице и Св. Николе, Богородичин манастир Подластва у Грбљу, стари манастир Св. Срђа на Бојани и Светог Николе на њеном ушћу, и многи други.
Док свети деспот борављаше у Зети, на његовом двору у Београду разболе се и умре последњи бугарски цар Константин, који као изгнаник живљаше код деспота. Њега благочестиви Стефан веома љубљаше и зато га „оплакиваше као приснога брата, и многе милостиње раздаде за душу његову“. Јер знађаше свети угодник Божји да смо сви ми путници и изгнаници на земљи.
Негде опет у ово доба изненада умре у Једрену турски султан Мехмед I, са којим деспот беше у миру. На турски престо после њега ступи његов млади син Мурат II (1421-1451 г.). Неки пак уместо овога беху прогласили за султана некаквога Мустафу. Овај Мустафа упути посланство деспоту Стефану тобоже „да му буде друг“, но мудри и искусни деспот на то не хтеде обратити пажњу, јер његов чисти карактер и озбиљност не дозвољаваше му друговање са таквима. Он зато посла Мустафине посланике право султану Мурату. Овај му на томе веома захвали, и узврати му богатим даровима. Не дуго после тога султан Мурат опседаше Цариград (1423 г.). Тешко болестан и већ на самрти грчки цар Манојло II посла сина свога Јована VIII (који је затим владао од 1425-1448 г.) у Европу ради тражења помоћи од западних. На то западни осташе равнодушни и мирно гледаху како се Византија мученички бори да одоли турским опсадама и освајању. А деси се тако да се благочестиви деспот срете са овим Јованом у Будиму, где беше ишао неким послом. Стефан и Јован беху и неки даљни рођаци, преко својих мајки, пореклом од Немањића. Али Стефан тада беше већ болестан од ногу и не могаше помоћи своме рођаку и брату по вери православној. Он осећаше да се његов крај приближава, и не само његов него и крај слободних држава Српске и Грчке. То се види из његове повеље манастиру Лаври Св. Атанасија на Атону (изданој 20 јануара 1427 године), којом одређује том манастиру обилан годишњи прилог у новцу и прилаже два велика позлаћена свећњака, молећи оце манастирске да или кад умре моле се за његову душу, или, ако би „по попуштењу Божјем због грехова својих“ био прогнан, да му тамо буде „у туђој земљи смрт и гроб“.
Нови султан Мурат не беше задовољан деспотовим честим одласцима у Угарску, јер многи клеветаху деспота да он тамо нешто спрема. Зато султан крете са војском својом ближе Србији (у лето 1425 г.), па посла деспоту свога посланика „да сазна у чему је истина“. Деспот, који тада преговараше у Угарској о томе да после њега сви његови поседи у Угарској остану у наслеђе и његовом наследнику Ђурђу, одмах се врати кући, но због болести не прими посланика султановог, него му само посла дарове за султана. Ово разљути султана Мурата и он са војском крете на деспотову земљу, заузе на силу Нишку тврђаву и пође према граду Крушевцу. Деспот се не уплаши тога, него са војском стиже у Крушевац и би готов да се супротстави Мурату. Но пошто најпре поведоше преговоре, Мурат пристаде да се повуче на своје старе границе у Бугарској. Ово пак би опомена деспоту да се са овим Муратом мора бити опрезан.
Док деспот беше у Крушевцу, Босанци беху устали против њега и хтедоше му узети рудник Сребреницу. Тада деспот, „узевши војску коју беше спремио против Турака, пође одмах на Босну. И када деспот изненада стиже на реку звану Дрина, за коју Босанци мишљаху да се не може прећи, он брзо пређе реку, а Босанци видевши то оставише све своје станове и побегоше са својим краљем (Твртком II). А остаде и праћка њихова (тј. топ), звана Хумка, и са њом још друге две. Деспот заповеди да велику праћку носе у Београд, а остале две у Сребреницу. Пошавши даље у босанске крајеве, деспот гоњаше краља њиховог, који, затворен у једном од тврдих градова, посла посланике своје и мољаше деспота да изиђе. Деспот се поврати натраг својима, и прохођаше земљу чинећи добро“.
Као што је већ споменуто, свети деспот се беше теже разболео од ногу и зато поче размишљати о својој смрти и о обезбеђењу земље после њега. Требало је обезбедити наслеђе престола сестрићу Ђурђу, и не само престола него и свих области и градова. Нарочито је било потребно учинити све да Ђурађ наследи многе поседе Стефанове које имађаше у угарским странама.[27] Зато он отиде опет у Угарску (маја месеца 1426 године) и тамо са краљем Сигисмундом склопи уговор о томе на сабору у граду Тату. После тога деспот се врати у Србију и одмах сазва велики сабор све српске господе у шумадијском месту Сребреници (код Страгара под Рудником, 1426 године). На том сабору он објави свима, у присуству и свјатјејшег патријарха Српског и свих архијереја и великаша, да за свога наследника оставља сестрића му Ђурђа Бранковића. О свему томе нам овако говори животописац Константин Философ: „Благочестивога деспота Стефана постиже болест ногу од које поодавно страдаше. Зато, побојавши се смрти, посла по свога сестрића господина Ђурђа да дође у место звано Сребреница. Ту сабра са патријархом сабор чесних архијереја и благородних, својих власти и свих избраних. На овом сабору благослови Ђурђа на господство, говорећи: „Од сада овога познајте господином место мене“. Затим учини и молитву над њиме са полагањем руку, и све њих закле да ће му бити верни, а прокле оне који би устали против њега. Затим закле и њега самога да неће презрети науку његову, „но како сам ја сам о свему мислио, тако чини и ти. И да наградиш све који су ми послужили, којима ја не успех дати награду“. И много га ту поучи о побожности (тј. о правој вери), и о заповестима. Зато се од тада много верније покораваху млади своме господину, него раније. А онда благочестиви, оздравивши од оне болести, ходаше чинећи добро“.
И заиста, куда год иђаше, свети деспот само „добро чињаше“, јер имађаше милостиво срце и „јавно веледарежљиву отворену десницу“ као „неизрециви тајник милостиње“. Но по недокучивим судовима Божјим би допуштено да он по људској слабости адамовске природе падне у један тежак грех. А то би овако. Док борављаше као и обично у Београду, изненада му једнога дана (с почетка 1427 године) стиже вест из рудника Сребренице у Босни да су се тамо неки „немирни духови“ побунили, и у тој буни убили деспотом постављеног надзорника рудника, младића Владислава, и бацили га са врха палате. Ова вест необично разгњеви деспота, и због убиства невиног младића, и због тога што, ако је и било неке неправде, требало је обратити се њему и његовом праведном суду. Јер он беше свагда правдољубац и сваку ствар тачно испитиваше и праведно свакоме расподељиваше. Чим чу дакле за ово недело, појури брзо тамо с нешто војске, и похватавши кривце за то дело веома строго их покажњава. Но у превеликом гњеву том, који правде Божје не чини, он у брзини казни и неке невине људе. А казна беше у томе што им одсецаху руке или ноге. Када пак виде деспот шта учини, побуни се савест у њему, и он се стаде горко кајати и многе сузе проливати. А покајање његово беше тако силно и искрено, да је у многе дане Великог Поста, који тада беше, често плакао и нарицао. И то не само тајно у дому своме, него и јавно у цркви пред свима, чему би сведок сва црквена пуноћа народа. И никако се не усуђиваше да приступи страшним Тајнама Христовим, јер говораше да је недостојан и ридајући излажашеиз храма. „А беше Велики Четвртак, прича о томе животописац Константин, када се поје у служби она песма „Вечери Твојеја тајнија, днес, Сине Божиј, причастника мја прими“ (то јест: „Прими ме данас, Спаситељу, за причесника Тајне Вечере Твоје“). А он, не могавши се уздржати, поче ридати горко. Па изишавши из храма, плакаше много из дубине душе. Затим умивши лице своје, уђе опет. И опет поче силно плакати… Јер се сећаше онога што се догодило, и не могући се уздржати пред другима гласно ридаше. И од тога момента, ко сиромашнима пространије отвараше десницу? И ко од њега већма себе сама осуђиваше? А због кривице своје вапијаше: „Нисам достојан, и као недостојан нећу да се дотакнем Тела и Крви Господње, јер ко то чини осуду сам себи једе и пије, по речи Апостола“ (1 Кор. 11, 29). Такво ето би покајање светог деспота, и тако се смираваше за грех свој пред Богом и људима, што нимало није лако владарима. Уз то још он се реши да за веће окајање овог греха свог подигне још један божанствени храм, но Бог му и саму жељу прими и намеру целива, док само остварење би спречено скором смрћу његовом.
Утом се приближи и време блаженог пресељења Стефановог у царство боље и непролазно. Њему тада беше тек четрдесет девет година, те се свети и у томе уподоби Светом Василију Великом (који у тим годинама премину), пошто му беше у многоме сличан у свом живљењу и делању, мада сваки у своме реду и чину. Јер као и Св. Василије, и Стефан беше љубитељ чистоте, целомудрија, подвига милостиње и молитве, и опет љубитељ читања божанских књига, богопознања и премудрости. Исто тако, као што Василије беше неустрашиви борац за Цркву Православну и мудро руковођаше лађом њеном, пловећи по бурном мору ондашњих прилика и искушења, стално између Сциле и Харибде, тако и овај богомдани владар христоименог народа свога и стуб и тврђава свих правоверних и православних, са Василијевом мудрошћу и разборитошћу вођаше брод Српске хришћанске државе у временима мутним и тешким за људе своје и народ свој.
Блажена пак кончина христољупца овог би оваква. Док се он враћаше из Сребренице и гледаше по својој земљи где да подигне још једну цркву, изненада му јавише вест да је султан Мурат II кренуо из Видина уз Дунав, победио Угаре и заузео им једно острво. Деспот зато похита Београду преко својих градова Белог Поља и Сребренице под Рудником. Када прође Сребреницу и би близу села Дрвенглаве и Стојника, „на месту званом Главица“, у близини данашњег Младеновца, изненада се разболе од срца и у миру предаде дух свој Господу, 19 јула 1427 године око 11 сати пре подне. Чесно и свето би погребен у својој задужбини манастиру Ресави, и од читавог народа Српског достојно оплакан и ожаљен.
Константин Философ писац Житија, овако описује деспотову кончину и свеопшту тугу и плач Српског народа за својим милим и светим господарем. „Блажени Стефан, вели он, обилажаше земљу да би подигао још један божански храм. И одатле чу да је то острво угарско заузето, и крену ка Београду. Када би на месту званом Главица, обедова па изиђе мало да лови. И док је још ловио, узе крагуја на руку своју. Но када га узе, не ношаше га како треба. Затим се поче повијати час на једну час на другу страну, тако да хтеде пасти с коња, те га пратиоци прихватише с обе стране, и поведоше до боравишта. А када га спустише под шатор, он мирно лежаше, а то беше свима дирљив призор, и само испусти један глас: „По Ђурђа, по Ђурђа!“[28] И тако ништа није разговарао до ујутро, када и дух свој предаде Господу. А престави се у години 1427, у 19 дан месеца јула, у суботу, у пети час дана. У време када је са коња био скинут, би у граду наједанпут такав гром, изненада и страшан какав никада нисмо чули. Од тога часа и тама би у целом том крају да смо мислили да је већ ноћ, и она се тек у залазак сунца мало просветлила. А ово је међутим било у подне“.
„Када се пак, прича даље Константин, ово овако зби, тј. изненадна деспотова смрт, каква се тада жалост није чула у Српској земљи? Јер од жалости за светим деспотом људи су падали лицем на земљу, и крв је лила из њих, или се нешто друго слично дешавало. Они нису ридали за њим само као за својим господарем, него и као за оцем, са љубављу дужном. Затим су одмах послали по Ђурђа (који беше у Зети), а сами узеше деспота и ношаху га ка гробници коју он сам начини себи у Ресави. А о преносу његовог тела много се бринуо његов главни војвода. О честитога војништва овога честитога господара! Приликом овог тужног погреба, од превелике туге ни жене нису гледале децу, нити своје домове, нити ишта друго од својега. Исто тако, ни они који су преносили деспота нису гледали на то што је ту негде близу била исмаилћанска војска, јер нису свој живот рачунали ни у шта, само да би жаљенога господара положили на место где је био заповедио. А присутни на том погребу какве ли све тужне и жалосне гласове нису могли тада чути! Људи су од бола своја лица гребали и власи чупали, и сви су своје светле хаљине изменили на тамне. Јер место многосветле одежде у вретишта се облачише, па још, узимајући неку изношену иночку хаљину, цепали су је на делове и стављали их на себе, тако да све необично буде и у измењеном обличју и изгледу. А и својим коњима људи гриве резаху, и остало много шта чињаху. Деспотове пак слуге угарски витезови, избезумљеним гласовима викали су: Коме ћеш нас сада послати? Шта смо сагрешили држави твојој да нас овако наједном одгониш? Где ћемо наћи твоје славе, и красоте, и многобројних дарова? Од сада се лишисмо сладости и красоте овога света! А и многочасна и светла господа, коју је он до тада ванредно поштовао, сваки је од њих лично пројављивао свој бол и горчину. Када је затим вршено опело, па када је свештеник или ђакон узглашавао: „Још се молимо за блажен спомен незаборавног господина Стефана Деспота“, онда су сви падали као у неку избезумљеност. А неки од ту присутних велможа, чупајући власи браде своје, викаху: Не иноче! нипошто не треба рећи да је он умро! На то би сви заједно из дубине срца као лавови рикнули и учинили ваистину велики плач, нови Израиљћани новоме Израиљу. Тада због краткоће времена брзо га спремише и положише, ту у цркви у Ресави, с десне стране уласка у храм. И у град Београд истовремено се вратише, а и многи други дођоше, пошто је на све стране било јављено шта се догодило, тако да су сви бежали у градове и на острва“.
„На онима пак који су били у Београду, изненада се видела чудна промена. Сви заменише светле хаљине на црне, а тако исто и жене и деца, па саставивши као зборове, долажаху пред дивни двор благочестивог деспота. Други од тих зборова у граду чекаху, а неки опет пред градом. Затим долажаху пратиоци деспотови, слуге са коњима и вратари, и сви остали по реду. И ко може исказати све оне дирљиве гласове, када је сваки од тих зборова наилазио, или када је улазио у град и долазио у унутрашњост града до оних који су јављали тужне гласове благочестивој госпођи и свежељеној сестри деспотовој Оливери (оној која беше странствовала за избављење отачаства свога и била по Богу посредница као она древна Јестира). А од жалости за деспотом овде се у граду многи и од изабраних његових као избезумише, и запањени гледаху ка небу, крајње изнемогли од жалосги, те их они око њих поливаху водом. А изнад града и унутра у самом седмоврхом граду, ваздух се испуњаваше сталним погребним песмама оних који одлазе и долазе. А тако је слично било и у свима градовима и крајевима. Које пак од дирљивих ридања из давнина да упоредимо са овим овде садашњим? „Јер претвори Бог твоје празнике у плач“, рече пророк Амос (Амос 8, 10). „Слушах, вели Јеремија, Јефрема где рида; казни ме Бог и казних се“ (38, 18). Можемо навести и онај плач и вапај за Мојсијем, када се вратише сви народи са великим плачем, вратише се и старци од горе Навав са великим ридањем, и Елеазар са јецањем. И тада сви заједно ридаху непрестано тридесет дана (5 Мој. 34, 8). И говораху: Оставио си нас, угодниче Божји! Зашто си нас оставио, изабрани вођо? Тако и ти, деспоте, оставио си и ти нас, вођо новог Израиља. Овако и Данила и Три Младића провођаше Израиљ у ропство неисказаним ридањем и великим јецањем. И не само да су деспота жалили сви они којима је владао, него још и више: и Света Гора, и с њом Царствујуђи Град (Цариград), и сваки град и крај у васељени, где год се чуло за деспотову смрт, тако да су се Исмаиљћани чудили. А и од њих су многи истински плакали за њим“.
„А када је пристигао благочестиви господин Ђурађ из Зете, и њега исто тако сличним ридањем дочекаше, па док су га војни пукови сретали и очекивали, ваздух се плачем и кукањем испуњавао. Но када он стиже у град већ се осети као неко олакшање. Јер до његовог доласка многи већ очекиваху сваку смрт и пљачку од Турака. А када он дође тада се тек и унутрашња кула отвори њему, а пре тога је не хте отворити онај који је чувао. У цркви пак када уђе, Ђурађ не узиђе на по обичају прострто владарско место, и када се служба Божја заврши он не даде да му се произнесу владарска славља и многољетствија, него се уместо овога чуо вапај и ридање у ваздуху. А када је са свима био затим у царским дворима, и када су му приступили сви који су били постављени од пређашњег владара на службе, они му предадоше сваки свој жезал власти, а он опет, силно плачући, свакоме поврати натраг његов чин и достојанство.“
Даље казује Константин Философ како пред смрт светог деспота Стефана беху настали чудни знаци и појаве у Београду, који наговештаваху смрт деспотову и пропаст за Србе престолног Београда: „И заиста, могло се са Јеремијом пророком оплакивати опустошење Новога Сиона. Јер ваистину, где се наједанпут деде све оно светло и красно што је било унутра и напољу? Где се дедоше кола оних који играју? Где су црквена сабрања и скупови? Где су саборне светковине и молитвене литије по околним местима? Све наједанпут постаде мрзост запушћења, све се измени, све постаде као да га и нема, све се испуни горчином. А често се догађаху и неке нове и неуобичајене ствари, и видело се оно што се пре овога само у сновиђењима претсказивало. Наиме: са запада дође као неки стари и покисао орао и прелеташе у граду са куле на кулу, и освајаше их. Друго знамење које се догоди беше ово: Када је увече дошла дубока ноћ, а ми нисмо спавали, тада, истине ми Христове, долажаше са запада као трубни глас с оне стране реке Саве, и постепено се уздизаше док није изгледао да је на средини Саве. Затим се тај трубни глас чуо пред највишом кулом, и онда по целом граду од врата до врата. Ово пак није брзо прошло, него је потрајало два или три часа, тако да нам је изгледало као да долази сам деспот Стефан (мада он никада није долазио са западне стране). Или се пак чинило да је то нека војска, тако да смо изишли да видимо шта се догађа, и чак смо ватру запалили. А догоди се још и овај чудесни призор: из Велике градске цркве (Митрополије) подигле су се у ваздух часне Иконе, и то по реду који ће бити приликом Другог Доласка Христовог, то јест: Царица Владичица и Јован Претеча са сваке стране иконе Спаситељеве, а затим су биле иконе Дванаесторице Апостола, по шест са сваке стране. Ми смо мислили да је то у славу и у посету овога града. Међутим, то беше, авај мени! у часу смрти деспотове.“
„А догодило се и ово пре престављења истоименог Стефана: у седамнаести дан тога истог месеца (јула) ваздух је с неба пустио као неке варнице на град, које се и паљаху и опет гашаху. А пре овога беше се подигла страшна олуја која поскида црквене кровове у граду и сврже их на земљу; а поруши и многе друге куће, па и кућу сестре деспотове Оливере. А у дане нешто мало после Васкрса угарски свештеници с оне стране реке, у време када у нашим (православним) црквама беху богослужбена сабрања, дођоше као преваром по своме чину са народом и пронесоше своје иконе градом. Благочестиви деспот их због овога изгрди, јер они беху његове слуге. Исто тако, беху донели са запада неке иконе на хартији, које престављаху као да је на крсту распет Отац са Сином и друге сличне ствари. Ове иконе они послаше деспоту, а он, као да беше у сну, не погледавши их заповеди да се на сваку икону стави знак па да се разделе по градским црквама. (Овим се наговештаваше прелазак Београда у угарске римокатоличке руке). А догодило се још и ово. Беше дошао неко од крајева мизијских, и он се прављаше као луд, али његова дела сведочаху да је то неки тајни слуга Божји (јуродиви). Он хођаше даноноћно по граду и горко оплакиваше себе, говорећи вапајно: О тешко мени! О јао мени! Утом и деспот дома дође, и даваше му милостињу. Јуродиви пак, по своме обичају, ову уручиваше сиромашнима. А да не би неко посумњао у овај пророчки наговештај пропасти града потсетићу га на онога Исуса, који је пред разорењем Јерусалима од стране римског војсковође Тита (70те године), даноноћно ишао по Јерусалиму вапијући: Глас од истока, глас од запада, глас од четири ветра, глас на Јерусалим и на храм, глас на жене и на невесте, глас на сав народ! И они га предадоше кнезу, и када за то беше тучен, вапијаше: Јерусалим, Јерусалим! Уз све ово да споменем још и велику звезду комету која као мач пролете тада над Београдом. И такође, двери Велике цркве (Митрополије) које се саме отворише, а које иначе тешко да двадесет људи могаху да затворе. Ово све овако заиста беше и овако се сврши. И његов народ би расејан (из Београда), и дођоше на запад и исток и на север и југ од крвавих догађаја“. „Све ово пак, завршава на крају деспотов биограф Константин, ми написасмо као Житије његово, али и као летопис са свим осталим стварима и догађајима. А ставили смо и следећи акростих: Ономе који је необично и изванредно на земљи владао, страни слуга ово приноси славноме деспоту Стефану, преводилац Константин. Акростих пак стихова је: Странац у туђини смрт (деспотову) оплакујем.
„Стефан је точио речи слађе од меда и саћа, као из изобилног извора, и то истовремено и миришљавог и хранљивог, ако се са мером употребљава. А био је благочестиви деспот као неки нови Давид, најкроткији и најдарежљивији. Показао се и као дивни премудри Соломон пред хиљадама оних који су му долазили са свих страна. Као начелник рода свога и он је био гостопримљив као Аврам, јер са великом жељом и љубављу примаше странце. Увек је желео одлазак на небо Пророка Илије, а као и Илија – сам јављаше други долазак Христов. Стефан по лепоти беше други Јосиф из Египта, а уместо пшенице злато даваше. Беше ратник у победоносним борбама као онај снажни Сампсон, и међу овим храбрим потомцима Адамовим (тј. Србима) од почетка беше најбољи узор. Он такође беше други Јов, јер је богато давао и раздавао свима без зависти. Био је познат роду своме по загонетци очију својих, јер оне беху сличне сунцу: до свих допираху зраци светлости, али не и цела суштина. Али се онда одједном лишисмо и Стефана и сунца. Немамо више њега као главу која управља, главу изабраницима светлости, јер та глава умре на месту званом Главица. Плачи, оплакуј опет Бели Граде (Београде) своју потамнелост, јер вођа народа твога као цвет прецвета и отпаде. Заједно са тобом плаче и рида и земља, што мора да прими у себе онога кога се није надала тако брзо примити. Јер овај дивни и моћни деспот, који засија у наше дане, није био пуштен да се приближи ни педесетој години живота, ни четрдесетој години владавине, него њему, који беше велик и печат хришћана, њему кругове живота и смрти управи Онај Који мудро свим управља, Који престављење деспотово доведе у шест хиљада и девет стотина тридесет пету годину (то јест у 1427 г.). А то беше такво време које би слично ономе времену, за које је речено: „Ево, овде је страх и туга велика по васељени“.
„Но, ипак, дошавши до краја овог Житија Светог Деспота Стефана као до неког тихог пристаништа, окуражимо се од малаксалости и туге за њим и ускликнимо му овако: Радуј се, добри извршитељу божанских заповести! Радуј се, светли владаоче земаљским царством и наследниче небескога! Радуј се, страшна и муњевита стрело непокорнима! Радуј се, слатко послушање добропокорнима! Радуј се, у саветима кротки Давиде! Радуј се, у мудрим пословима и делима нови Соломоне! Радуј се, неизрециви тајниче милостиње! Радуј се, позната великодаровита и отворена десницо! Радуј се, добри украситељу божанских храмова! Радуј се, светли украсе царских домова! Радуј се, који си све најлепше људско у себи сабрао! Радуј се, украсе владара, деспоте Стефане! Слава Ономе Који те је дао у последња времена као похвалу хришћанима! Слава Богу нашем, Који чини велика и дивна дела, Који из рода у род пројављује многоизбране светилнике, да се у последњим покољењима јаве неисказана и дивна дела Бога нашега, Коме нека је слава кроза све векове. Амин“.
Свето тело Св. Стефана деспота Српског, би положено, као што је већ речено, у припрати храма његове задужбине манастира Манасије. Оно тамо почиваше и 1597 године, као што се види из писма монаха Дамњана и Павла из Србије, упућеног те године папи Клименту, у коме, поред осталог, они наводе да је Стефаново „свето тело у Ресави“. Манастир пак Ресава много пута је пљачкан и паљен од Турака, а припрата цркве је једном била и потпуно разрушена од стране Аустријанаца. Зато је данас гробница Св. Стефана празна. Но побожан народ од почетка до данас долази на његов свети гроб у Манасију и ту полаже своје болеснике ради добијања оздрављења, која и бивају по мери вере свакога. Не дуго после смрти Светог деспота Стефана почео се празновати дан његовог светог спомена, а његово име као светога унето је већ у 16 веку у српске, руске и чешке Месецослове. Патријарх Српски Димитрије поново је озваничио увршћење Св. Стефана Лазаревића, деспота Српског, у календар 1927 године. И тако се Св. деспот Стефан Високи прославља у Сабору свих Српских Светитеља.
Неко време по смрти Св. деспота Стефана, његов властелин Ђурађ Зубровић, у чијој је области Свети деспот преминуо, подигао је на месту престављења деспотовог споменкамен, у висини од око 2 метра, од белог углачаног мрамора. Овај камен и данас постоји и налази се у порти цркве у засеоку Црквине (раније званом Дрвенглава), између села Марковца, Стојника и Међулужја, у околини Младеновца. На том камену стоји овакав запис из тога доба: „Ја Деспот Стефан, син Светога кнеза Лазара, и по престављењу тога милошћу Божјом бих господин свим Србима и Подунављу и Посављу и делу Угарске земље и Босанске а још и Поморју Зетском. И у богоданој ми власти проводих живота мојега време колико Благоме изволи се Богу, година око 38. И тако дође мени заповест општа од Цара свих и Бога, преко посланог к мени анђела, говорећи: Хајде! И тако душа моја од убогог ми разлучи се тела на месту званом Глава, године тада текуће 6000 и 900 и 30 и 5, индиката 5 сунцу круг 19 и луне 19, месеца јула 19 дан“. На бочним пак странама овог истог споменика стоји написано: „Предобри и мили и слатки господин Деспот, о! горе тому тко га виде на овом месту мртва“. И још: „Благочестиви господин Деспот Стефан, добри господар“. Молитвама Светог и праведног Стефана, деспота Српског, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј нас. Амин.
Квитанция
Реквизиты для юридических лиц
Реквизиты для переводов из-за границы
Оплата с банковской карты Visa, MasterCard и Maestro
Оплата наличными через кассы и терминалы
Пожертвование через Сбербанк Онл@йн
Яндекс.Деньги
Альфа-клик
MasterPass
Интернет-банк Промсвязьбанка