„Политичари“ у мантији

Протекли вијек смо провели преиспитујући сопствени суверенизам, превазилазећи свој „двоструки идентитет“, свјесни да смо „нација са грешком“… сугеришући сами себи да „ниђе небо није плаво…“… итд. Али, рекло би се да осим поетског глорификовања тих посебности, нијесмо спремни да о њима говоримо разумно, аналитички, са дозом елементарне објективности. И данас, на почетку 21.вијека, више пјевамо, него што трезвено мислимо, о сопственој држави, и о нашим особеностима.

Нововјековна црногорска држава, настала је на темељима оне зетске средњовјековне. А Зета је опет, свој културни и историјски врхунац достигла умјешношћу неких „људи у мантији“ – који су се, у то вријеме, веома, бавили политиком. Уз чију би помоћ, и на ком мјесту, Иван Црнојевић нашао скровито мјесто да сачува слободу да није било зетских митрополита Висариона и Вавиле? Иван није тражио „нишу“ за Цркву, на својој земљи, … него је своју поносну државицу смјестио под волтове Цркве. У моменту кад око њега све пламти од рата, он у Цетињском пољу не гради ни тврђаву ни касарну, него Манастир и штампарију. Ето то је – Иванбеговина.

Нешто касније, западноевропске војне интеграције (наглашавам „војне“, а не – културне, духовне, трговинске…), донијеле су Цетињу рушење Цетињског манастира, крајем 17. вијека. Млечани су, наводно, хтјели да нам помогну, али… Ето, сад се присјетих једног од првих западноевропских војних маневара на територији данашње Црне Горе, када су 1421. управо млетачки топови срушили сједиште зетских митрополита, манастир Превлаку код Тивта! Због тога се може рећи да су темељи наше државе настали на пристојној дистанци како од надолазеће империје са Босфора, тако и од војних савеза са Запада…

Е сад, рећи ће неко, да су то све (мантије, владике, манастири) форме живота подобне том времену. Па да видимо, шта се даље дешава, неких 200 година послије Црнојевића, и још 200 година послије… Тешко ћемо некоме објаснити да „ниђе небо није плаво“ као код нас, али је потпуно јасно да нигдје, у Европи, нововјековну државу нијесу стварали „ политичари у мантији“, као што су то радили овдје у Црној Гори. У јеку највећег западноевропског отклона од цркве и свештенства, овдје – обрисе модерне државе стварају митрополити. Чак и онда, када су Данило и Никола раздвајали духовну од световне власти… барјаке, сабље, оловке, печате, прве школе – њихове државе – носили су, опет „људи у мантији“… који су се, очигледно, врло „бавили политиком“.

Да није било „политичара у мантији“, од 15. до 19. вијека – не би било црногорске државе! Да није било људи, какав је рецимо Србин из Херцеговине Михајло Милорадовић, и да није било рускога цара Петра Великог, почетком 18. вијека – ко зна како би и да ли би петровићка Црна Гора добила међународно признање вијек и по касније?! Можда бисмо и ми чекали неке хатишерифе, а можда ни то не бисмо дочекали. Све оно што са поносом представљамо као црногорску државу од 1700. до 1916-18. настало је и опстало, захваљујући Русији (као пресудном међународном фактору), „политичарима у мантији“ (као овдашњим владарима) и Србима „извањцима“ (као културним радницима). А ово напомињем зато што је овдашња НАТО-пропаганда, између осталог, формулисана и у реченици једног нашег „интелектуалца“: „Црна Гора неће бити стабилна држава, док чизма НАТО војника не стане код Пријепоља“!!!

И на крају, ради потпуне објективности, ако ствари погледамо и са оног, не баш популарног аспекта – гдје осуђујемо друге за збивања 1918, питам се који међународни фактор је био идејни творац утапања Црне Горе у југословенску државу по цијену нестанка владарског трона Петровића? Царска Русија – која тада више и не постоји, или западне политичке и војне силе? Овдашња власт већ годинама ламентира (идеолошки, медијски, пропагандно) над 1918, а сада иде у војни савез са онима који су пројектовали и потписали недвосмислено укинуће црногорске државе прије 100 година (Италија, Француска и други са Запада…), док политички „бјежи“ од оних који су ту државу стварали, подржавали и помагали… не годинама, него вјековима? Нека ми се замјери да сам јутрос „политичар у мантији“, али морам рећи да је дуго, баш дуго требало Западу да призна Црну Гору и да се дође до 13.јула на Берлинском конгресу! Све до тада, а вјековима прије тога, за њих је наша земља била дио Отоманске империје. Са друге стране, Русија се својски трудила да нас припреми да тај историјски конгрес уопште дочекамо. И док нас је Запад игнорисао, Русија нас је држала у животу!

А онда се, на крају свега питам, да ли сте увриједили, или казнили, или извргли руглу… православног цетињског митрополита – ако му кажете да се „бави политиком“ или да је „политичар у мантији“? Или сте само констатовали његов историјски и богомдани усуд да ради и оно што није његов основни посао, а што се, са тога трона, силом прилика, радило … ево од када знамо да он постоји. Ко се томе руга, ипак се руга свом незнању. Ко криви митрополита за то, не познаје сопствену историју.

(Нико не тражи да се врати политичка управа Цркве над државом, али мало више поштовања према себи самима, и према наведеним посебностима земље у којој живимо – помогло би, да не пропадамо тако брзо и тако очигледно.)

Баш су „смијешна својства наше земље“ и баш је пуна „лудијех промјена“!

Како написа један од „политичара у мантији“.