Најбољи начин да се посвађаш са својом женом

«Човек је створен за срећу, као птица за лет» – написао је Горки. Те речи су постале гесло младе савремене породице, али неретко парадоксално могу довести и до њеног – у данашње време већ и класичног – хитрог и беспоштедног уништења.

Парадоксално је то, што с једне стране, људи природно траже (и хвала Богу, налазе) срећу у породичном животу. А с друге стране, истинска породична, као и свака друга, срећа представља плод дугог, напорног и тешког рада. Једном речју, ако хоћеш породичну срећу, спреми се и за потешкоће, а не само за «лет».

Такве потешкоће су свађе, без којих нису могли чак ни свети апостоли (Дап. 15, 2) и које ми грешни, такође, нажалост нећемо мимоићи.

«Гневите се и не грешите»

У савременом језику глаголи «љутити се» и «гневити се» су синоними. Испрва није било баш тако. Јер гнев, за разлику од злобе, може да буде и праведан. Нарочито ако је он усмерен против себе самог: «Гневите се и не грешите…» (Пс. 4,5), – како то стоји у Псалтиру. Ипак, понекад у неким ретким случајевима, неопходно је усмерити гнев и на ближњег. На пример, када приметимо да неко од чланова наше породице категорички греши.

Како да се у таквој ситуацији разгневимо, али и да не сагрешимо? Врло једноставно. Обличи ближњег свог (жену или дете, на пример), замишљајући да си ти на његовом месту.

Још један предиван начин да се избегне сцена, јесте причекати неко време да првобитни силни гнев утихне. Тада ћемо моћи да изразимо своју праведну претензију спокојније и добродушно. За некога тај временски период може износити пет минута, а за другог дан или два.

Још понешто и о злоби. Прилично често, наизглед ниоткуда, међу супружницима плане непријатељство или чак мржња, што у трен ока може срушити брак. Скривени разлог за то може бити да је темељ јединства породице изграђен на плотској или чулној основи, а не на духовној.

Краће, ако се муж и жена чак ни не труде да се уздржавају од брачних односа у време поста, а и уопште узимају телесно за најважнији део њиховог брака – лоше им се пише. Такав брак, попут куће изграђене на песку, срушиће се неизбежно и стрмоглаво.

«Сунце да не зађе у гневу вашем»

Апостол Павле нам је дао следећу заповест, када је говорио о конфликтима.: «Сунце да не зађе у гневу вашем» (Еф. 4: 26). Углавном свети оци тумаче ове речи двојако. С једне стране, Сунце Правде је Христос Спаситељ. Тојест сваки конфликт има одређену границу, коју не смемо да прекорачимо ни у ком случају, иначе ће наше Сунце – Христос – заћи иза гора наше гордости.

Никако не треба да ранимо своју другу половину «црном» речју. Не смемо да проклињемо и у бесу говоримо оно, због чега ћемо потом жалити читавог живота. У неким случајевима тако се може «убити» брак у потпуности, или оставити, за цео живот, ружни ожиљак на свом породичном животу, јер смо својом речју погодили неку душевну рану ближњег.

С друге стране, тај савет апостола можемо разумети и хронолошки. Тојест свака озбиљна свађа треба бити исцрпљена до доласка ноћи, када сви укућани иду на спавање. Нека непријатно осећање још није прошло, и нека срце наставља да кипти од негодовања. Свеједно, ако се помиримо, чак и на силу, открићемо да у нашој сложеној ситуацији можемо деловати уз благодат Божију.

Не износите свађе из куће

Прелепа руска пословица мудро нам саветује да оставимо све конфликте у оквирима свога дома, једном речју, не износимо свађе из куће. Сукоб, који излази из оквира једне породице, шири се на дом таште и свекрве као пламен и прети да се бесконачно умножи, а потом и да настави веома дуго да тиња. То је мочварни пожар, из кога куља једки дим, који трује све око себе дуги низ година, а понекад и цео живот.

Женама је доста тешко да сачувају такву племенитост, јер ипак су оне склоније да се боре против психолошких криза, тако што ће све испричати пријатељици или мами. Проблем може да се продуби и тиме, што жене из старијих генерација (свекрве и таште), пошто нису успеле да својевремено истроше свој матерински нагон, јер су родиле мали број деце, могу гајити патолошко интересовање за живот младе породице. У таквом случају, ако оне пожеле да управљају младима и умешају се у њихов живот, то може резултовати још већом штетом и чак потпуним распадом породице.

Жена «воли ушима»

У циљу превентиве озбиљних сукоба не треба да презамо од начина, којима се служи савремена психологија, а који се у стручним круговима назива «елевација» (од фр. elevation – узвисити се, узвишеност). Просто говорећи, користите похвалу. Похвалите, макар кроз шалу, просту вечеру коју вам је спремила жена и видећете да ће вам колико сутра, она зготовити јело као из ресторана.

Реците јој, када се она касно увече, изнурена и радзражена, буде жалила на себе и непослушну децу, да је предивна мајка, која је једноставно изморена, и следећег дана ћете видети како се она претвара у врсног педагога.

Наравно, похвала у одређеном смислу може бити и «допинг», и не треба се сасвим ослонити на њу. Али није грех, подсетити своју жену, која као и све остале «воли ушима», да је она нај-нај... Истину за вољу, још нисам видео породицу у којој су муж и жена, у међусобном односу, злоупотребљавали овај «допинг».

Узгред, нама мушкарцима, ма како банално и глупо то звучало, такође треба да изгледамо као хероји пред својим женама, и то је оно што нас у великој мери подстиче на велике подвиге.

Некако сам имао прилику да прочитам интервју са једним знаменитим научником, ректором сасвим солидног московског универзитета. Када га је новинар питао шта је то што је највише утицало на њега да постане изванредни руководилац, научник и угледни човек, он је кратко одговорио – моја жена. И даље је појаснио: «Када су на почетку 90-их, моје сиромашне колеге, бедне доценте, остављале жене, моја ми је говорила: “Ти си мој јунак, и ја се поносим тобом.” После тих речи осетио сам невиђени прилив енергије, снаге и надахнућа…»

Постани патријарх

Једном приликом, када се велики антички филозоф Сократ спремао да оде до својих ученика, његова жена Ксантипа је направила сцену. Окривила је свог супруга да је беспосличар и брбљивац, који се бави трицама уместо да зарађује новац. Она се није зауставила на пустим речима, већ је просула помије на главу родоначелника филозофије, док је излазио из куће...

Када је Сократ дошао на агору и узнемирени ученици га упитали шта се догодило, он је кратко одговорио: «Све се десило у сагласности са природом ствари – прво је праснуо гром, а потом је пала киша...»

Шалу на страну, ипак је најбољи начин да се предупреде крупне породичне свађе, умеће мужа да се постави као права глава породице. Он треба да буде патријарх, чија се власт не своди само на то да његова увек буде последња, већ и у способности да узме на себе одговорност за туђе грешке и падове.

Нажалост, данас су психолошки зрели мушкарци, који могу да појме да су љубав и милост виши од закона, реткост. Мужеви, који су прави патријарси својих породица, не смеју да се боје да стишају буру свађе својом благородном великодушношћу, не упадајући у банално и ситничаво истеривање правде.

То се у најмањој мери изражава у томе, ако је мушкарац способан да не прихвата за озбиљно жестоке увреде, које у налету страсти може да му упути жена. А пак у највећој мери – у схватању да скрушеност није синоним за слабост, већ насупрот, велика врлина, која може да исцели и најозбиљнију породичну драму.

Пишите писма

Ако породични сукоб, услед међусобних озбиљних претензија, прерасте у дугорочну борбу, тада је најбољи начин да се разјасне односи, писање једно другом писама, које су наши стари, не без разлога, називали општењем душа. Притом говоримо о дубоким, смисленим и подробним посланицама, а не о кратким телефонским порукама или лаконским препиркама на друштвеним мрежама.

С једне стране, дуга писма нам помажу да непристрасно и прецизно формулишемо, може бити и праведне, претензије нашем противнику. А с друге, могу нам помоћи да се удаљимо од проблема и сагледамо га из другог угла, како бисмо разумели да је он у ствари ништаван и да не заслужује ништа друго осим осмеха или осећања строгог стида, јер нисмо на време укротили своје емоције.

Поред представљања својих претензија, корисно је и набројати врлине вашег супруга или супруге. Тај прости додатак, у ком ћете указати да се ваша друга половина не састоји само из недостатака, помоћи ће вам да се помирите.

Немојте се растајати

Често се дешава да дугорочна криза у односима доведе до тога, да један од супружника помисли да се на неко време одсели и «одмори». Ако се подамо том искушењу, између мужа и жене ће се појавити пукотина, која у већини случајева прераста у провалију потпуног отуђења. Људи, који нису научили да стрпљиво превазилазе конфликте, брзо привикавају на такву самоћу, попут одрезане гране, и већ им не недостаје њихова друга половина.

Ђаво у таквим случајевима обично не дрема и може «случајно» да упозна вашег мужа или вас с неком особом, која је спремна да вас тако несрећне «љубазно» саслуша...

Стога, ма како да је тешко, треба живети заједно и трпети међусобне увреде, које ће после неког времене неизбежно спласнути и постаће просто присећање, попут школских испита.

Обратите се духовнику

Ако је догорело до ноката и већ не можете да истрпите да будете у истом стану са презреним мужем (женом), кога не подносите, онда идите духовнику. Или, ако таквог немате, идите свештенику, који добро познаје вас и вашу другу половину. Идеално, тај отац треба да има унуке и седу, или макар проседу, браду.

Један мој познаник се често свађао са својом женом у првим годинама брака. Он је имао обичај да залупи врата за собом и оде свом духовном оцу у манастир. Одлазио је углавном због тога да, од мудрог и доброг јеромонаха, чује низ баналних фраза, о томе како треба да трпи и удостоји пажње своју жену. А и како не би заборавио да се, с времена на време, погледа у огледалу – да се не би узвисио и умислио да је анђео...

Речи монаха су биле најпростије могуће, пут до њега не превише дуг, али је добијао пар сати за размишљање. Наравно, позитивно је на њега деловала и могућност да се исприча, као и благодатна и исцелитељска исповест... На крају се он враћао својој жени дружељубив, смирен и спреман за компромис.

Последњи аргумент

Дешава се и да су сви начини испробани, али да се брак свеједно брзо и неповратно руши. Тада може помоћи последњи аргумент. По њему су за сваку породичну свађу криви обоје, у мањој или већој мери. Уосталом, често још постоји и сасвим невина страна у свему томе, а то су деца.

Искористите машту и представите себи како ће се ваша деца осећати, ако их принудите да живе као полу-сирочићи поред живих родитеља. Како ће им бити ако буду виђали тату само за викенд, лишени такве основне радости, као што је потпуна породица. То су породице у којима се мама и тата, који су и сами одрасли у потпуној породици, понекад и свађају, али свеједно живе заједно.

Ако пак још увек немате деце, онда имајте на уму да ћете кроз развод бесповратно изгубити део самог себе, таман као да су вас пререзали на пола. Памтите да Господ, који није обећао лагодан живот онима који теже спасењу, говори устима апостола Павла о прељубницима (тојест о онима који су се развели без оправданог разлога, типа нису нам се поклопили карактери): «Не варајте се, блудници неће наследити Царство Божије» (1 Кор. 6:9)...