Школе на Косову и Метохији као и у читавој Србији почеле су да обележавају светога Саву као школску славу далеке 1992. године.
Генерације које су стасавале после рата у учионицама су имале слику Јосипа Броза Тита. У школи су их учили да је он најбољи син наше домовине, а сви други, па и свети Сава, помињани су као замагљене историјске личности. Распуст је планиран тако да не будемо у школи за време празника.
Црква је и тада била окриље за верне који су живели светоставски. Њима није било ни мало лако, али се нису жалили.
Аутор ових редова памти живо како се некада славило. Код бабе и деде у селу крај Урошевца проводили смо распуст. Зиме су биле јаке, пуне снега који се није могао лако отопити и због тога што га је било много и зато што су ледени дани трајали дуго. Али, за Светог Саву обавезно смо ишли у цркву у град. Пешице, три километра. Црква посвећена празнику Усековања Светога Јована, налази се у центру, а многогодишњи парох прота Ратомир Божић био је прави пастир који је сваку кућу у душу познавао. Био је вољен и поштован прота Рата од свих, па и нас који смо само о феријама долазили у урошевачку цркву. Поштовали смо једнако и оца Жику Којића који је у Урошевац дошао касније. Он је до прошле године састрадавао са својом црквом, боравио и служио у њој после обнављања јер је и ова црква запаљена марта 2004. године.
За светога Саву напољу мраз, све оковано снагом и ледом. Црква пуна народа и још више деце. Топло је од појања и узношења молитве. Пресечен је славски колач кога домаћини наизменично узимају. Након литургије на балкону смењују се деца и декламују песмице светом Сави. Радост на лицима и честитања. На излазу из цркве жене, чланице кола Српских Сестара деле деци црвено беле „свилене бомбоне“. Сви смо у свечаном расположењу.
Деда је дошао на свом магарцу, озбиљан, сређен, бела кошуља закопчана до испод грла, вунени џемпер испод сакоа, шубару држи у рукама.Када се нико други не јави да преузме славу увек приступи деда, Ђорђе Вељковић. Код ћерке попије кафу, одреши магаре Кулу ( ми деца звали смо га Коки), и врати се у село.
Ми деца остајали смо код тетака још неки дан у госте, па су нас ујаци поново водили у село. Друго полугође је увек почињало шестог фебруара. Тада смо већ стигли у Приштину и полазили у школу. Печат светосавског живота урезан у дечја срца остао је трајно у нама.
Када ме је игуманија манастира Грачаница, мати Ефросинија, позвала на послужење после литургије, поставила ми је питње: „Знаш ли причу о Сејачу и семену?“ „Не знам, ја ништа не знам“, завапила сам из сопственог мрака. Мати ми је испричала јеванђељску причу. У исти мах, пред очима ми је засветлело детињство, баба и деда, црква у Урошевцу која се налази у истом дворишту у коме је и џамија. Светосавско семе у мени је проклијало. Осетила сам неизрециву радост.
И почела сам да учим. Учићу докле год сам жива. Сада, у дубоко зрелим годинама прослављам Светога Саву за све оне године што га нисам славила када сам била ђак.
Овде у Грачаници, свечаности трају данима. Зборник литерарних радова ученика основних школа излази већ двадесетпет година и носи назив „Прво перје“. Други део зборника зове се „Необично плаво“ и двадесетак година садржи радове ученика средњих школа. Ратко Поповић, песник из Грачанице стара се о томе.
Средње школе које су из Приштине избегле у оближња села, славе Светог Саву. И среднјој саобраћајној школи професорица Марија Ђекић организује литерарни час на коме своје радове читају ученици и гости, песници. Сутрадан, литерарни час одржан је у Лапљем Селу у Средњој економској школи где су заједно читали радове и ученици приштинске Гимназије. Наредног дана приредбу у славу светитеља одржали су ученици Средње медицинске и Саобраћајно- грађевинске школе.
Уочи празника одржана је Свечана академија на којој су учествовали ученици средње мушичке школе и хор основаца и средњиошколаца. Студенти Музичке академије из Приштине која сада ради у Косовској Митровици одржали су мини концерт.Традиционална награда за просветитељски рад“Ђорђе Лекић“ додељена је академику, хирургу из Грачанице, др Стојану Секулићу.
На сам дан Светога Саве свечаност у Манастиру. Литургију служе свештеници и ђакон, сестре у свечаном миру одговарају за певницом. Приносе колач и жито. Деца су испунила цркву и причешћују се. Неколико школа пресекло је школски колач и још неколико породица које прослављају светог Саву као своју крсну славу. А потом, деца декламују песмице о светом Сави. Баш као некад када смо живот проводили у мраку.
Секретар Рашко-призренске епархије, свештеник Сава Шмигић, који је служио литургију на дан свога рођења и светитеља чије име достојно носи одржао је беседу која улази у свако срце:
„Свети Сава је значајан за род наш православни, хришћански не само због тога што је 1219. године измолио самосталност за српску православну цркву него што је нашу државност утврдио када је крунисао светога краља Стефана Првовенчаног. Али ми морамо да се сећамо и времена када смо се клели неком другом тамо да са његовог пута нећемо скренути, а скренули са пута кога је био наставник Свети Сава пута који нас води у вечни живот. Хвала Богу те смо са онога другога пута скренули вративши се на овај прави пут да прпослављамо светог оца нешег Саву Првог архиепископа српскога који нам је у наслеђе оставио да чувамо веру православну, веру светоотачку и да живимо Христу. А ми свештеници српске цркве позивамо да живимо са светим Савом свакога дана, не само на данашњи дан, него да са Савом живимо и Христом кога је он Прославио и кога је Христос прославио живимо сваки дан.
„Светога Саву преко осамстотина година прослављају не само православни, него и сви они који цене добро и који желе добро како себи тако и свету. Свети Сава је наш први научник,наш први уметник, наш први лекар, наш први учитељ, наш први монах, наш први свештеник. Свети Сава је све оно какви ми треба да будемо. Нека би Господ Бог дао да га хришћани прослављају као светога, а нехришћани као најбољега и да такав буде узор свима нама који овде живимо. Нека Свети Сава живи у нама да будемо искусни и дични његови потомци. Нека Свети Сава благослови нашу децу, јер док је наше деце имамо будућности. Да буду здрава и насмејана, а и ми ћемо све поднети лакше када су нам деца насмејана и радосна. Нека Господ Бог да да дух светога Саве живи у нама, да живи она земља коју је свети Сава нама оставио, а то је наша мајка Србија“
Честитајући славу отац Сава је подсетио и на молитве које се већ осам векова узносе на Хиландару где је велико светосавско бденије почело синоћ, а завршава се у касно јутро.
У подне је одржана још једна свечаност у основној школи „Краљ Милутин“. Они свој славски колач пресецају на школској свечаности јер уз родитеље и децу ту су монахиње и парохијски свештеник. Деца су представила значајне догађаје из житја светога Саве, државника и миротворца.
. Године нису важне сви смо његова деца .
Деца Светога Саве поново су ускликнула с љубављу песмом и игром.
